Geolirika Miloša Crnjanskog

Autor: Enes Dazdareviæ

Tužni galamdžija iz Čongrada. U surovoj borbi sa zakonima proze, u savršenoj harmoniji sa zakonima poezije. Srpska lirika, nikad pre, nije imala takav stas. Začet u grozoti mahnitanja ljudskog i blatu rovova Galicije, dovršen u veličanstvenoj tišini Arktika, u halucinantnim bojama bezljudnog ostrva Jan Majen. Koliko je Itaka Miloša Crnjanskog ona o kojoj je govorio Konstantin Kavafi: ''I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila./Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,/pa ćeš razumet već šta to Itake znače.''

Vlada je rekla: ovo je godina Miloša Crnjanskog. Poznato je kakve sve reakcije izazivaju slične multimedijalne objave. A najbolnije su posmrtne nepravde, najneukusniji je posmrtni šminkeraj. Miloš Crnjanski je na fluidan gigantski i nežno razulareni način srpsku poeziju osvežio eteričnim eliksirom vrhova, devičanskih prostora i, kao retko ko, fantazmu približio skoro na sam dohvat ruke. Snaga nežnog je nadjačala čulne arogancije činjenica. Kada, vec, među ljudima, lepota nije nađena, nepristojno je čuditi se onome ko se smeši ''... drago/na Mesec sa zapetim lukom.'' ili, čak miluje ''... daleka brda/i ledene gore, blago, rukom.''

''Kako na kraju krajeva, treba shvatiti tog Crnjanskog'', jadala se, baš po ženski, Isidora Sekulić ''... kad se zna da sve te njegove bezbožno i razvratno vesele zabeleške čitaju pobožne stare gospe, i osetljive mlade gospođice, i sav naš svet tamo po Banatu, i u Sant Andreji, i u Temišvaru, i venu, obuzima ih neka tužna milina...''
A Risto Ratković će se prisetiti: ''Jedne večeri u Novom Pazaru zatičem svoju nastavnicu iz osmog razreda gimnazije, pomalo srditu, u njenom stanu, a u jednom uglu sobe leži bačena knjiga. Pogledam: Dnevnik o Čarnojeviću Crnjanskog. Ona kroz smeh povika: ''Boga vam vašeg, šta je vama? Toga idiota po treći put bacam, i opet uzimam da citam...'' A kad smo već kod Dnevnika o Čarnojeviću, vredelo bi, na momenat, vratiti se u godinu 1921. i otvoriti časopis Demokratija, koji donosi prikaz ove knjige: ''Pojedina mesta gotovo će vas zaneti, dok će vam, opet čitave strane biti toliko dosadne, neozbiljno glupe, prostačke, da ćete ne jedanput pokušati da zatvorite ovu knjigu od fine hartije, i s mnogo štamparskih grešaka, i da jedanput zasvagda bacite među ostale rđave i nedočitane knjige... Shvatljivo i jasno biće vam i to što se na mnogim mestima sretate sa raznim piščevim neukusnostima. A to dolazi otuda što gospodin Crnjanski voli, naročito voli da po svaku cenu bude neobičan i originalan. Osim toga, on mnogo voli da bude nejasan i zamršen, iako je već u osnovi pomalo zbunjen...''

Zanimljivo je pogledati i kritiku ovakve sadržine: ''... Strogo uzevši, ovaj je roman i nemoralan. Od prevoda Vajldova Dorijana Greja, mi nismo imali nemoralniju knjigu ove vrste za pune tri godine do dana danas.'' Povoljni prikazi, uglavnom, stidljivi. I dok kritika lomi svoja mentalna koplja, Miloš Crnjanski se nalazi u hotelu Aurora, na brdu Fijezole, iznad Firence, gde piše to veličanstveno lirsko zdanje, jednu od najvećih poema ikada napisanih na srpskome jeziku:

Lutam, jos vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Vrednost života je u njegovoj neponovljivosti. London ce postati metafora ravnodušnog ništenja. Identiteta da, ali ne i ljubavi i dostojanstva. Pad je potvrda leta, ne srozavanja. Položaj čoveka koji moli, na kolenima, omiljena je figura Moloha. Knez Rjepnin će sačuvati dostojanstvo i na rubu biološke propasti. Nežno je, opet, najotpornija građa. Umeće pada, nestanka, ali i prisustva. Umeće biljaka. Čak i lucidne Italijane (Kod Hiperborejaca) ostavlja zapanjenim. Sa svecima u grlu. Nipodaštava njihovo mezimce, Petrarku. Interesuje ga, ne Tiberije, već, mati Tiberija. Ne Mikelanđelo, već, mati Mikelanđela. I laže. Laže da je bio bolestan i da nije mogao doći na sahranu golemo mu hrabre majke. Nije ispunio njenu veliku i njemu poznatu želju da bar na samrti bude kraj nje. Laž ili beg? Da li je to jedini megdan na koji tužni galamdžija iz Čongrada nije smeo izaći?

Plahovit, netaktičn, daleko od Andrićve umetnosti ćutanja koja je bezbolna i nikom na smetnji, ne štedi nikog a najmanje sebe. Ovisan od trenutka i manijakalnih stanja, čak i Krležu (kojeg, inače, ceni) naziva austrijskom babom. Često poboljevanje nobelovca Ive označava kao razmaženost. Ali, zato, odmah uočava sposobnosti jednog, tada mladog, Nikole Miloševića, kojem 1964. piše: ''Još iz vremena Skerlićevog, kod nas je kritika bila skoro uvek lična, politička, klikaška, a vrlo retko prikaz knjiga, za čitaoca. A najmanje sa gledišta intelekta... To što ste Vi napisali ne samo da je nov način, nego mi se čini napisano i sa znanjem savremenog literarnog aparata, a ne s tendencijama. To je najozbiljnije u hrpi onog što sam čitao dosad o mom romanu.''

Naopako, znam, može se tumačiti činjenica koju iznosi Petar Džadžić: ''Kakav je to paradoks da su junaci najpoetskijih romana našeg jezika - vojnici!'' Pristalice pozitivističke metode u izučavanju književnog dela, ovde bi imale dovoljno materijala za svoje tvrdnje o presudnom uticaju biografije. Projekcija jedne istorijske stvarnosti, ipak, slabi kada treba prodreti i kroz unutrašnju stranu šinjela. Prihvatiću rizik da kažem: najlepše snove sanjaju vojnici. A nama valja krenuti, otići tamo gde postoji nesto čisto i vanredno, daleko od svih ružnoća oko nas.

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Zapanjuje mnoštvo ovih skoro pa bestežinskih prideva: bezbrižni, laki, nežni, tihi, snežni. U ciglo dva stiha. Oratio soluta do nepredvidljivih melodijskih prelaza, gromadnih opkoračenja i senzacije u nameri. I to je intelletto d'amore energičnog Dantea. To je čuveni izvor mišljenja - thaumazein - Aristotela. U lamentu nad Beogradom, u lamentu nad Heliopolisom, iritira nas 6400Hz samoglasnika ''I''. Evo kako na uštrb jedinke raste jedan ideal:

JAN MAJEN i moj Srem
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovista, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: »prah, pepeo, smrt je to.«
A viču i rusko »ničevo« -
i špansko »nada«.

Akustika kakvu je poznavao još jedino tvorac Santa Maria della Salute i bel canto Možda spava. Apsolutno vladanje nad povišenom emocijom. Lakoća koju imaju samo oni koji su izgubili sve. Igra s geografijom, jezikom, tugom. Labudova pesma na Kuden Biču. Beogradu, koji je prema njemu bio ravnodušan, do bola. Istorija, opet, čini ono najružnije - pridržava se loših navika. Evropa, po običaju, mnogo gleda a malo vidi.

Priroda čuva svoju intimu. Najlepše ne pokazuje svakom. Nije ostala ravnodušna na silna udvaranja Miloša Crnjanskog: velikodušno mu je pokazala put najsretnijeg gubljenja. Ako je očuvanje osnovni cilj biološkog zamrzavanja, voleo bih da Miloša Crnjanskog ne spustamo sa njegovih vrhova, odakle poručuje: ''Ja inače ne dajem savete mladim, jer je to i uzaludno, i smešno, ali bih na kraju primetio da treba da se čuvate samo da ne delite pohvale prema jednom programskom merilu. Ne bojte se nikoga kad volite nešto, a niko Vam neće reći hvala na Vašem radu. Uvek će Vas isti ljudi pomagati, a skoro uvek isti napadati, do kraja. Tako je to i u literaturi. A što se tiče Odiseja, nije on lutao dragovoljno, nego su bogovi hteli tako...''

 

(Mak, broj 2-3, Novi Pazar, novembar 1993. - februar 1994.)
Da li ste èuli za bošnjaèkog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakoviæa?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prica o mom komsiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Ćilimarstvo u sjeničkom kraju

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Muhamed Filipovic

Poetsko „Kolo prijatelja“

Anonim

Slovo o bogomilima Sandžaka

Redžep Škrijelj

Rožaje u KÂMÛSU'L-AL'ÂM-u Šemsettina Samija

Redžep Škrijelj

Zlatan Čolaković ( Zagreb,13. II 1955- Boston 20.XII 2008)

Šerbo Rastoder

Bosanska crkva: Novo tumačenje

Muhedin Fijuljanin