Poreklo jedne poslovice

Autor: Enes Dazdareviæ

Kadrija Elmazbegović, Prozori, edicija Mak, Damad, Novi Pazar, 1994.


Javno mnenje, često nepouzdana moralna kategorija, nije uspelo održati poželjnu distancu. Njegova, već, poslovična ishitrenost u donošenju zaključaka pokazala se, u slučaju Kadrije Elmazbegovića, kao zabrinjavajuće neumesna. Još jedan poraz civilizacijskog postulata: vive la difference.

Kolegijum koji još uvek, u dubokoj nesvestici očekuje bajkoliki poljubac i volšebnu metamorfozu, provocira svojom inertnošću i, tako, daje još jedan prilog podebelom istorijatu naših neodgovornosti. A da postoji zid, čudovišno otporniji od onog u Berlinu, pokazalo mi se ovih dana, kada po prvi put otvorih "Prozore" Kadrije Elmazbegovića. I, kao maljem, uravni me jedna skoro zaboravljena poslovica koju sam nekad obožavao: Lako je kao narod, muka je mimo narod.

Čim sam video da ličim na
ljubav pošao sam u
grad u kome je
tišina Tamo su me čekali
ljudi...

(Pobijelelo zeleno)

Šta je potom bilo, ne treba posebo naglašavati. Prosek sebi nikada nije mogao priznati sopstvenu intelektualnu skromnost. Sve što je van domena njegove mentalne (ne)moći, proglašava nevažećim:

Zar na
stopedesetom kilometru
napuštaš Raskoljnikova zato što te je
razočarao
buncanjem

(Gledalac)

U paničnom strahu od samoispitivanja, postoji to bezbolno rešenje u navici definisanja nepoznatog. Palanka hoće da označi, podvede pod svoju nutarnju jurisdikciju i, u svakom slučaju, lakše da diše. Elmazbegovićeva poezija, objavljivana po časopisima elitnih kategorija, u vreme kada je kvalitet još uvek nešto značio, zadugo neće imati čitateljstvo ponad dve cifre. O čijoj nesposobnosti je reč, strah me je i da mislim.

Ko pronađe stil, pronašao je i ličnost. Sve ostalo je utapanje u moru bezličnog. Varijacije na temu stila ovde su potrebne iz razloga što je pesma, ovog retkog osobenjaka, i po formi i po sadržaju, boji i zvuku, lako prepoznatljiva. A iznedriti takve pesme, uspeva samo malom broju od onih koji se žele smatrati pesnicima.

Jednom me je neko pogledom
narumenio I nikad više ne
sretoh takve oči
Pomilovaše me i rekoše da se
bezbojan ne može
živeti Al ubrzo saznadoh da se
sasvim bezbojan može
uživati

Zadržimo se malo na poslednjim stihovima ove pesme. Tačnije, na njihovoj aktuelnosti nekad, i na njihovoj aktuelnosti sad. Kontra tanatoidne parole: Život je uživanje!, Elmazbegović je razmišljao: zasigurno i ulični džukac uživa u svojem celodnevnom snatrenju pod hladovinama kakve već nude kasabe. I odoleo je toj masovnoj hipnozi i efektu "blaženog" pogleda.

Dinamizam metamorfoze je posledica osećanja teskobe. A kod Elmazbegovića: "... Za/ tren postatloh / ti", "Da sam / krokodil u / blatu", "Poleteh izliven u / krilo", "I da postanem etra / vlasnik koji / traži / Zevsa da / Zaštiti", "Postajem koza I odlazim u / zeleni gaj", itd., itd. Kada nema prostora za manevar duše (pogotovu one koja je nešto golemija od onih na koje smo navikli), hermetika cementira jedan svet koji čulna nesposobnost, u pokušaju da ga pojmi, uglavnom povredi. Tako imamo čitav ciklus pesama (Oči), sa glagolom "uđoše", kao temeljnim nosiocem poetskog teksta. I dolazi: "namrgođeni učitelj" i "prvi poverenik sa / bukve" (vesele li ironije), "Gospodin sa / lepoticom" i "Subota bez radosti". "Anđeo sa / žrtvom ispod / kravate" i "jutra sa kukavicama". A u zadnjoj pesmi ovog ciklusa, mučno sumiranje jednog bogatog iskustva kada, po prvi put, nakon ko? i šta?, odgovara i na pitanje gde?:

U moje grobnice ušlo je
sve...

U svakom slučaju, ova lirska zagonetka zavređuje višu pažnju.

Elmazbegovićeva poezija nije prevratnička, ne pomera standarde, niti se primećuje slična težnja. PrijeTrakl, nego Breht. Promena iznutra pa tek onda kvalitativna promena spolja.

Primetićete silnu faunu koja u njoj obitava. Čitava jedna galerija i uredno organizovana ravnoteža na tradicionalno ugroženim mestima. Znamo kakva je zaštita od nastranih poimanja potrebna lepoti:

Za dvadeset pupoljaka evo
hektare sa
vojnicima I obruče pred
alejama I svet I
sve Za
dvadeset pupoljaka
.................................................
Na magareće stope bezbrojne iza
sebe pljujem
polumudrac Za dvadeset
koraka magarećih Evo i ćela
biblioteka vrlog
mudraca Za dvadeset pupoljaka

{Tri septembra)

Spram onog razaračkog u nama, spram plamteće zadovoljštine u dušama silnika (Neronu), suprotstavlja konkretnu simbiozu neimarstva u završnom stihu ove, explicite, najdohvatnije pesme:

Zašto mi daješ
srce Jer imam svoje od
suza Hteo si
lubanju svoju da staviš na moju
.......................................................
Hteo si da u moje jame
svoje oči usadiš
......................................................
I šake si svoje
hteo da na
mišice moje
nasadiš One te hitro i snažno
stegoše Jer su moje
zidareve

Pobeda je to nad kojom bi, mnoga beskičmena stihotlapnja, trebala da se zamisli.

Ne znam kako i ne znam zašto, jedino u šta sam siguran jeste činjenica da samo psihologija ovce sebi može dopustiti takav luksuz i poeziju, kakva je Elmazbegovićeva, prepustiti na milost i nemilost memorije ili fioke. Silili se mi to da zataškamo ili ne, KadrijaElmazbegović je umro 1983. u Sarajevu (?), Udruženje pisaca Sandžaka je osnovano 1990. (u hotelu Vrbak). Nije valjda da se iza paravana "briga o kulturi" krije emocija folklora kojoj kvalitet nije potreban. Zaživi li ovo kao pravilo, teza o nepismenosti Juga, još dugo će važiti kao mučna.

Nakon Sulejmana Tabakovića (Divan), Muhameda Abdagića (Iza Moreno), eto, čitam još jednu knjigu iz edicije koju vrlo rado nazivam "Dame mrtvih pesnika". I za razliku od nas, živih, divim se njihovom izboru.

 

(Mak, broj 4, Novi Pazar, 1994)
Da li ste èuli za bošnjaèkog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakoviæa?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prica o mom komsiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Ćilimarstvo u sjeničkom kraju

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Muhamed Filipovic

Poetsko „Kolo prijatelja“

Anonim

Slovo o bogomilima Sandžaka

Redžep Škrijelj

Rožaje u KÂMÛSU'L-AL'ÂM-u Šemsettina Samija

Redžep Škrijelj

Zlatan Čolaković ( Zagreb,13. II 1955- Boston 20.XII 2008)

Šerbo Rastoder

Bosanska crkva: Novo tumačenje

Muhedin Fijuljanin