Pazarske promahe mahalske - Šaban Šarenkapić, "Bukvica", roman

Autor: Sinan Gudževiæ

Ko bi znao kakva će biti sudbina knjige Bukvica? Hoće li za sto godina iko nju čitati, i, ako hoće, hoće li taj što je bude čitao išta u njoj razumeti? Ili će je taj onako, ravnodušno, kao da je prelistao novine, nakon čitanja hitnuti onamo odakle ju je uzeo, i zaboraviti je kao da mu je ruka nije ni listala. Svet i život koji se u toj knjizi nalazi već je na zalasku, te ga neće biti lako razumeti. Da i nema drugih razloga, i ovaj bi bio legitiman za želju čovekovu da poživi još barem sto godina pa da vidi. No kad se nešto razmisli, dođe se na ovo isto pitanje i kad se radi o svakoj drugoj knjizi i svetu u njoj, pa se onda prestane biti razgovorljiv.

Čudna knjiga Bukvica, trostruko čudna. Čudna, najpre, jer se bavi stvarima kojima se nije do sada bavio niko. Pa se, onda, tim stvarima bavi na način koji je do sada nepoznat. I onda čudna s jezika, kojim se knjige u naše vreme nikako nisu pisale.

Šaban Šarenkapić, po muškoj strani potomak Šarenkape, jedne od retkih turskih porodica u gradu, pesnik je, prozaist i izdavač. Za vreme rata, ovoga poslednjega, prodao je staru roditeljsku kuću e da bi mogao izdavati knjige. I izdao je stotinjak knjiga, u koje je potrošio novac od prodate kuće, a nikakav od prodaje nije zaradio. Kuća mu se izdavačka zove DamaD. U imenu se skriva dama D, to jeste dama Dervišhalitović. Ime je dami Zibija, i ona iz stare pazarske porodice, iz derviške. Dama D je životna drugarica pesnika Š. Uz izdavanje knjiga i vođenje kulturnoga centra DamaD, ispušivši kilometre cigareta i imajući uza se strepnju dame D, Šaban je Šarenkapić devedesetih godina, napisao knjigu Bukvicu.

Knjiga se, više od svega, bavi mukom i tugom u tri pokoljenja novopazarske kuće Kurtanović, počev s godinom završetka Drugog svetskog rata, pa do maja osamdesete godine. Ta je priča ispričana na način koji ne zna za šalu i koji isključuje svaku veselost. Od priče o Kurtanovićima boli trbuh, a za nas koji znamo da je ta priča istinita i da takvih kurtanovića ima barem još sto, nema spasa. To što su imena u knjizi druga i drukčija ne menja ništa i ne ostavlja kut za veselje.

Novi Pazar su reči kojima knjiga počinje. Novi Pazar iz Bukvice ne bi poznao današnji Novi Pazar. Grad danas ima preko sto hiljada stanovnika, verovatno najveći prosek kuća (ne zgrada, već kuća porodičnih) po glavi stanovnika u današnjoj Srbiji, sablasno visoku nezaposlenost i velike socijalne rasape. Još ima dve reke, Rašku i Jošanicu, no ova poslednja sve više liči na industrijski kanal. Jošanica, oko koje se najviše odvija priča Bukvica, danas je voda u koju novi doseljenici sa Starog Vlaha i Pešteri nemilice bacaju drobove zaklanih ovaca i krava, a domaći proizvođači teksaškog platna ispuštaju otrov iz svojih "kamenara". Novi je Pazar mesto u koje će se, verovatno, doseliti i ono preostalo stanovništvo s muslimanskim imenima, koje još nastava sela na umoru, ona na Pešteri, Starom Vlahu i Bihoru. Te će, verovatno, skoro sav Sandžak živeti u Pazaru. To mu je tako, tako hoće političke ortodoksije današnje.

Bukvica je nenavadna hronika pazarskoga odseljavanja i doseljavanja. Uprkos pripovedačevoj maksimi "što dalje odavde", Novi Pazar je kroz svoju historiju sve više dobijao na brojnosti svojih žitelja. Ta je brojnost imala i dugotrajnih i kratkotrajnih promena. U ove potonje spada i nemačka okupacija, godine četrdeset i prve. Ta tragedija, pored labavljenja sve ljudskosti, zakona i "prženja obraza", imala je i stravičnu epizodu s deportiranjem i uništavanjem novopazarskih Jevreja. Stotinu i četrdeset nedužnih ljudi odvedeno je na Banjicu i onde streljano. Bukvica izvlači tu priču ispod debelog ćilima i unosi je u odaju naše savesti. Ko je, onda, ko od pravoslavaca, ko od muslimana, zaštitio pazarske Jahudije? Niko, po stoput niko! Te danas u Pazaru nema nijednoga Jevrejina. A zamislimo koji bi to čudesan grad bio da ima barem pet stotina Jevreja! I da ima sinagogu! A da Srbija ima one stotine hiljada Nemaca, koliko ih je isterano posle rata, koja bi to čudesna zemlja bila? No nema, nema tih Jevreja, nema tih Nemaca. Rat, neumitni i neumoljivi "otac svih stvari", olabavilac svih zakona, donosilac hipokrisije i mešetar u poslima razlikovanja ostvarivanja od očekivanja, ima još goreg druga: poratni prvi mir. Poratnu razularenost plaća glavom Hakija Kurtanović, brat Bilalov, stric Irfanov. Njega kao državnog neprijatelja streljaju partizani na Hadžetu, zapadnom brdu pazarskom, i knjiga se tuge piše sama. Bilal napusti oficirski poziv, oženi se, a tuga i siromaštvo se vrgnu u zastavu kuće.

Iz stranice u stranicu Šarenkapić ispisuje setni katalog tuljenja pazarske kuće. Smrti, bolesti, čajenja, gladovanja, pijanstva, preljube i kurvanja, prodaja kćeri u Šipniju i onemelost njezine sestre zbog toga. Taj se katalog razvija bez dijaloga i bez okolišenja, bez ulepšavanja i bez poružnjivanja. Cilj je pripovedačev, bez sumnje, da pruži svedočanstvo, no čitalac nakon svedočenja, mora postaviti i pitanje: gde je zametak a gde početak naših nesreća? Kad je ovo sve počelo i rašta je počinjalo? Poslednja rečenica u knjizi svakako se odnosi na dan u kojem je stigla vest o Titovoj smrti, no je takva da se u njoj unapred može očitati i nešto od strave onih dana u kojima je Pazar, pretposlednje godine dvadestog stoljeća, stradao od američkog bombardovanja. Kad je, dakle, ovo počelo, rašta je sve ovo ovako? Jer, nije sve počelo četrdeset i prve. Nije ni osamnaeste, možda ni osamstočetrdesetosme, možda ni s Pariskom revolucijom. Koju i kome, dakle, cenu plaća kuća Kurtanovića i čemu sve to? Strašna patnja i diskriminacija kojoj je u društvu izvrgnuta žena čini čitav registar te strašne stvarnosti. Ta je stvarnost hijerarhijski vrlo rigidna, u njezinoj osnovi i potki svakako je kur'ansko i šerijatsko, no tolika rakija brlja i neograničena razularenost muška svedoče o skrnavljenju kur'anskih pravila življenja.

Bukvica je bolno tačna slika i slikâ i prilika življenja pazarskoga. Mi koji smo u onom kraju rođeni i rasli možemo pod zakletvu posvedočiti da pripovedač ne dodaje ništa. Njegova je pripovest takova da nam se čini kako je kuća Kurtanovića naša vlastita. Sve te šamijske ojice, trohe na sofri, kopnjenje groblja i crni mezari na njemu, elementi su jedne stvarnosti do sada književno skoro neobrađene. Te žene sa krajem šamije u uglu usta naše su majke, strpljene i pokrivene, one su zadužene za tišanje života i za red u kući, one prve ustanu a poslednje legnu, i te nema dovoljno jakih reči da se izrazi divljenje Šarenkapiću za majstorstvo u opisu njihovih uloga. Sandžačko selo, i bihorsko i peštersko i starovlaško i župljansko našlo je svoga pisca u Ćamilu Sijariću. Šaban je Šarenkapić pisac gradski, i to pazarski, onako kako je Verga pisac sicilijanski. Književnost, za koju je rečeno da je igra ljudskim dušama, dobila je u ovoj knjizi još jednu igru na svom popisu, tegotnu i bolnu, no takvu da u igrača budi ovisnost.

Jezik je ono što je u Bukvici najčudesnije. Takvim jezikom, do sada, nije napisana ni jedna knjiga na srpskohrvatskom jezičkom području. To je ekavska varijanta štokavice, no tako čudesno začinjena da čitalac, pa bio potpuni ijekavac ili ikavac, uopšte ne opaža aspekte zastupljenosti jata. Govor pazarski je u knjizi zastupljen samo leksički, nikako morfonološki ili sintaktički. Te se Bukvica nipošto ne može ubrojiti u knjige pisane dijalektom. Taj leksik, u podobrom stupnju autonoman od susednih novoštokavskih govora, nije lak za razumevanje onome ko nije vešt zetskosjeničkom govornom arealu. Unesen u ekavsku standardnu sintaksu i urešen stilskim pripovedačevim darom, leksik je načinio čudesan izraz čitave Bukvice. Taj je izraz autonoman i van njega ovakva knjiga nije moguća. Kad pripovedač rekne "pomahnitala je samna Šata", novoštokavski standard je tu samo kutija za sandžački sadržaj. Jer "pomahnitati" u Pazaru ne znači posve ono što znači u Beogradu i Mostaru, niti "saman" znači isto. A "Šata" je tek pazarski. "Šata" sadrži ono što nije stalo u "pomahnitati". A koga ne bi podišli zavičajni žmarci, kad pročita ono što blagajnik pazarskoga bioskopa rekne sirotome Irfanu, kad ovaj hoće da po drugi put iste večeri kupi kartu za film koji je upravo video: "Kući, bre!" E toga mi pazarskoga "bre"! Između "bre" i "ada", između inadžijskoga "hoću" i hoćkoga "zinjat" živi se život te čudesne jezičke zajednice, repertoara slavenskog a superstrata turskog. Šaban mu je Šarenkapić svojom Bukvicom knjigom "sirotinjskog uzdaha, taoca mahalskih promaha" načinio spomen trajniji od tuča.

 

(Sinan Gudžević: Pazarske promahe mahalske, u: Šaban Šarenkapić, Bukvica, Plato, Beograd, 2003)
Da li ste èuli za bošnjaèkog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakoviæa?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prica o mom komsiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Ćilimarstvo u sjeničkom kraju

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Muhamed Filipovic

Poetsko „Kolo prijatelja“

Anonim

Slovo o bogomilima Sandžaka

Redžep Škrijelj

Rožaje u KÂMÛSU'L-AL'ÂM-u Šemsettina Samija

Redžep Škrijelj

Zlatan Čolaković ( Zagreb,13. II 1955- Boston 20.XII 2008)

Šerbo Rastoder

Bosanska crkva: Novo tumačenje

Muhedin Fijuljanin