Kako koke kake

Autor: Refik Lièina

(Azina priča)

Koke kake tako što rašire malko krila i saviju rep ka zemlji kao da će čučnuti i onda isprave rep i napuće ono ispod repa ko mi usne kad hoćemo da se poljubimo i fljuuuss! - proliju se i nagrde čitavu terasu. Uuu, sve kaša, mutna i zelena i ko mućak smrdi. Mama kaže: bože blagi, odvratnih i tupih životinja! Ona to ne kaže zato što se koke kake, već zato što to rade na terasi. Čim im Hamza smakne rezicu s kokošara, one zalupaju krilima, rašire ih i trče pravo ka terasi. Kao da su cijelu noć trpjele i čekale da osvane jutro i da svoju kaku izliju baš ovdje.

Imamo sedam kokošaka. One su debele i imaju bijelo perje. Perje ispod repa im je skorelo i sivo i kad hode šire noge, kao da nose pamperse. Mama kaže da su to kokoši za tov, a ne za nošenje jaja. I prvo se tove i onda zakolju. Isprva su bile mali, dlakavi pilići i nije se znalo šta će biti kad porastu. Kad su porasli, vidjelo se da su to koke za pečenje, ali kad je mama zamolila Becija da zakolje jednu, on je rekao "jesi li ti luda?" i uzeo je vetrovku i htio da kidne. Mama mu je rekla "ama nemoj da mi filozofiraš i da mi se prenemažeš, iznesi je na krlju, uzmi sekiricu i - tap!" To tap, to je kada sekirica odsiječe koki glavu. To se desi kada dođe Mursel i kad mama kaže " bježi Azo u sobu, ne valja da gledaš" a Hamzi ne kaže ništa, on može da gleda, jer je muško. Ja odem u kolibu gdje čuvamo ječam i podignem jednu dasku i sve vidim.

Kada koki smaknu glavu, ona leži mirno kao da joj ništa nije bilo, a onda se sjeti šta je bilo i počne da skače hop hop i hop kao lopta i da prska krvlju oko sebe, sve dok se ne zamrsi i umiri u žbunju ružice. Tako ih je Mursel stalno klao i sad ima još sedam komada. Jedna od njih ne nosi pampers, ima čisto perje i nije mnogo debela i glupa. Ona je vidjela šta se radi i šta ima da je snađe i jednog je dana legla u Zlatine jasle i šutala. Ja sam se igrala s jarićima i lomila im grančice kruške divljake koju ona mnogo vole i taman kad su počeli ručkati, koka je dreknula i mi smo se prepali i jurnuli napolje. Mislili smo da to dreči neko čudovište, a kada smo čuli kokodakanje sjetili smo se da je to koka i ja sam se vratila u štalu da je grdim i kada sam prišla do jasala, ona se podigla. Ispod nje je bilo jedno jaje. To si pametno uradila, rekla sam joj. To si stvarno pametno uradila. Vidi, jaje. E pa, rekla sam joj, sad ne moraš da se brineš kada Mursel dođe. On tebi neće prekinuti glavu. Mogla bi da kažeš i drugim kokama da isto urade. Ne znam je l me poslušala jer sam po podne otišla kod nane u čaršiju i igrala se sa Indirom i Mihrijom i Beci je dolazio da me vidi ali mi o kokama nije ništa pričao.

Poslije su došli i mama i Hamza i jeli smo zeljanicu, tufahije i kadaif, a Hamza je molio mamu da idu na poštu i mama je govorila "ekaj, dijete, kahvu da popijem", i on se mrštio i gunđao i ja sam znala da je nešto važno i rekla sam idem i ja a Hamza je viknuo "e, ti nećeš!", ja sam rekla hoću hoću, a nana je upitala mamu "šta ćete na poštu", a mama je rekla "stigla Hamzi jaja" i svi su se nasmijali i vikali "stigla Hamzi jaja!, stigla Hamzi jaja!" i Hamza je pocrveneo i ušao u kupatilo i zaključao se i nikom nije htio da otvori.

Stvarno su mu stigla jaja.

Mama je pitala hoću li da ostanem još koji dan u goste a nana je rekla "ostani Azo do nedjelje da idemo u banju fijakerom" a Hamza je rekao da su bjelošljive kod kotara već uzrele i padaju s grana i dudovi kod štale su kao krv crveni a oni po vrhu i crni, i ja sam rekla neću da se vozim fijakerom, hoću kući i tako smo pokupili moje stvari i otišli u poštu i uzeli Hamzin paket. Na paketu su bili nacrtani pilići koji su imali plave kljuniće i zlatno paperje po tijelu i braon paperje po krilima. Paperje nije perje već nešto kao dlake, ali nisu prave dlake i zato se ne kaže pilići su dlakavi. Samo se kaže pilići imaju paperje, a mislimo na te dlake. Tako Hamza kaže da se kaže. A u paketu su bila jaja. Petnaest komada.

- Još da nađem kvočku - rekao je Hamza, ali nije htio da mi kaže šta je kvočka. I molio je mamu da mu u tome pomogne. Mama ga je ovako gledala.

- Da ti ja nađem kvočku? Šta je s tobom? Sutra je subota, otac ti ne radi i zađite po selu pa tražite kvočku. Možda je negdje i nađete.

- Mama - pitala sam - šta je kvočka?

- Užas, eto šta je - rekla mi je mama.

Ali nije. To je isto koka koja štuca kvoc! kvoc! kvoc! i sve tako. I ima crveno perje na vratu i crno perje na krilima. Hamza kaže da su išli čak u Jerku i tamo su našli jednu staru ženu koja im je pozajmila kvočku na tri i po nedjelje.

- A što štuca kvoc kvoc? - pitala sam.

- Zato što je malko prehlađena - rekao je Beci. - Spavala je ko ti, bez jorgana.

Hamza je kvočku odnio u štalu i metnuo je u jasle. Prvo je donio naručje slame, namjestio gnijezdo i u njega položio jaja iz paketa i onda je kvočku metnuo na jaja. Ja sam ga pitala je l to hoće da joj pokaže šta treba da radi ali je on šutao. U jednom fildžanu donio je kvočki vode a u drugom ječmenoga i pšeničnog zrnja. Onda je uzeo jedan kanap, vezao jedan kraj za kvočkinu nogu, podigao je u naručje i krenuo ka vratima. Kada je došao do njih, rekao je:

- Uzmi drugi kraj kanapa i veži ga za tu gredu.

Ja nisam umela da ga svežem i on je rekao:

- Dobro, ja ću. Dođi i drži kvočku.

- Jesi blesav, da mi pređe štucavica! - rekla sam mu i on je morao sve to da uradi sam. Poslije nije htio da priča sa mnom, zaključao je štalu i ja nisam mogla da uđem unutra. Ali svrake jesu. Sletele su na prozorče i kada je kvočka napustila gnijezdo da malko prošeta, svrake su joj ukrale dva jajeta. Hamza je počeo da plače i gađao je kamenjem u krošnje džanarika i krušaka jerebasmi ali svrake nisu bile onde.

Hamza je po cijeli dan stajao pred vratima štale i čuvao kvočku. Jednog jutra rekao je kako će mi objasniti zašto kvočka leži na jajima ako budem htjela da ga malko minjenjam.

- Kvočka leži na jajima kako bi ih ugrijala. Kad ih ugrije kolko treba iz njih će se izleći pilići. To neće biti pilići kao oni koje smo kupili na pijaci već će biti pilići koji se nazivaju talijanska jarebičasta kokoš a to su najbolje koke-nosilice. One nose jaje svakog dana.

- Čekaj malo - rekla sam mu ja i onda sam otrčala kod mame i pitala:

- Je l istina da će ona kvočka da rodi piliće.

- Jeste, samo neće baš da ih rodi. Pilići će se izleći iz jaja, pa ih zato kvočka grije.

- Što ih ti ne ugriješ u rerni?

- Ne može to u rerni...

- Što ne može?

- A što pitaš mene? Idi pitaj Hamzu, on će ti to bolje objasniti.

Vratila sam se i kazala Hamzi da ću da ga mijenjam i sjela sam na prag i čuvala kvočku. Ona me je gledala iz gnijezda i kvocala kvoc kvoc kvoc.

- Znaš li što se ona zove kvočka?

- Ne znam - rekao je Hamza.

- Pa čujes li? Samo kvoca kvoc kvoc i zato se zove kvočka.

- Aha - rekao je Hamza.

Poslije je Hamza čuvao, pa opet ja, pa on, pa ja, i sve tako. Jednom, kad je bio red na Hamzu izašlo je prvo pile iz jajeta.

- E sad pazi Azo - rekao je Hamza, - sad će svrake navalaiti. I svrake i čavke i vrane i jastrebovi i sve živo!

Čekala sam da vidim hoće li izaći još koje pile. Nisam mogla da vidim jer je kvočka ležala na njima. Iz njenog je perja pomaljalo glavu ono prvo pile. Ja sam prišla da pogledam i kada sam zavukla ruku ispod perja, kvočka me je kljunula tako jako da sam se ja zaplakala i onda sam je klepila i ona je počela da lupeta krilima i da kokodače i onda je dotrčao Hamza i nije pitao šta je meni uradila kvočka nego je pitao šta sam ja njoj uradila.

Više nisam htjela da je čuvam. I samo je Hamza stražario i izlegli su se svi pilići. Imalo ih je dvanaest komada i izgledali su kao vrapci. Kvočka ih je izvela u avliju i pravila se važna i kada je Beci htio da ih pogleda, ona se narogušila, raširila krila, sagnula glavu i potrčala k njemu, a Beci je rekao "prava majka" a ja sam rekla prava Nurka jer je Nurka isto tako glupa i nema pojma o ničemu.

To je bilo kad je bilo ljeto.

Na jesen smo imali jos osam pilića. Jedno su nam ugrabile svrake, jedno je Tufo pokrkao, a dvoje je pokrkala nevjestica. Ona se noću zavlači u kokošarnik i odnosi sve što nađe. Hamza je onda pemjestio pilad u hodnik i kada je jednog jutra izašao da piški, vidjeo je nevjesticu kako se vuče kroz cvijece i gađao je patikama. Mama se mnogo uplašila. Nevjestica je strašna životinja. Ona je manja od Tufa, kao neka igračkica, crvenkasta po leđima i bijela po trbuhu, ali može da zapuhne. Ona te samo puhne i ti se razboliš. A ako si beba ona može da ti krv ispije. Može i da se zavuče u postelju i da te ujede za grlo i gotovo. Tebe više nema. Hamza kaže da to nema veze, da su to blese izmislile. On je pročitao mnogo knjiga o domaćim i divljim životinjama i on kaže da je nevjestica zla i vješta životinja ali da ne može čovjeku nauditi.

- Pazi, Azo, - kaže. - Kad bi nevjestica mogla da zapuhne, ona bi samo puhala i puhala i tako bi svi ljudi nestali. I nikoga ne bi bilo.

Pa da, stvarno.

Pilići su porasli i sada se zovu pilice i pjetlići. Oni imaju čudnu boju perja. Ako gledaš iz blizine, perje sija zlatno, crno i crveno. Kad šetaju po avliji, te se boje izmiješaju, ali ne sjaje sve jednako. Najbolje se sija zagasitomodra, crvena i crna.

Ima šest pilica i tri pjetlića. Pjetlići imaju na glavi crvene hobere i imaju ispod kljuna krijeste koje liče na makove i imaju dugačke, dugačke repove. Pilice takođe imaju hobere i krijeste, samo mnogo manje, ali zato imaju bijele minđušice na ušima a pjetlići nemaju. Pjetilići se zovu Paško, Penti i Petrarka. Najbolji je pjevač Petrarka, pa Paško, a Pentija nije briga za pjevanje. Samo, Paško čudno pjeva. Dok pjeva, on lupa krilima, zatim prekine i nakrivi glavu čas tamo čas amo i ako mu se niko ne javi, on opet pjeva i lupa krilima i sve tako dok mama ne otvori prozor i vikne mu " ma prestani, đubre jedno!" ali Paško ne prestaje sve dok Hamza ne izađe u avliju.

- Dobar pijevac - rekao je jednom Mursel, - i mrtvog bi probudio. Ih, što bi mi valjo za Ramazan, ni jedan sufur ne bih omašio.

- Pa, uzmi ga, onda - rekao je Hamza. I Mursel ga je uzeo. Pentija je nudio poštaru Hamu i Kamberu, a Petrarku nije nikom.

Petrarka je nešto drugo. Hamza ne da nikom ni da ga pogleda. Ako neko priđe, Hamza odmah viče " kidaj, Pejo!", i Petrarka kao munja zaždi prema štali, popne se na krov, i onda se pokloni publici i zapjeva i pjeva tako dugo da ti možeš čekati koliko god hoćeš ali on neće završiti. "Valja konja sedlenika", kaže Mursel, a Hamza se šepuri i podiže Pejka u naručje i Pejko se dere kao da se pokvario.

Jednom je Petrarku uzeo jedan Omer i Hamza je cijelu noć plakao. Onda je Hame otišao kod Omera, prepao nekim papirima i vratio Pejka kući. I zato ga Hamza sada mijenja i odnosi poštu Kačarima koji žive na brdima povrh staroga majdana. I ja volim Pejka, a ne volim one druge, pogotovu one stare, bijele i guzate, jer se tuku i jašu pilice. Pilice su bolje od njih, ne tuku se, ne prave se važne i uvijek nešto rade. Mama kaže da su one pametne i čiste kao apotekarke.

- Samo neka budu takve kad porastu - kaže. A to kaže zato što pilice izjutra ne trče na terasu da kake. Perje im je čisto i ni jedna ne nosi pamperse. Kada neko prođe pored naše kuće i kad ih ugleda u avliji, ublehne se, stane i upita:

- Očiju ti, jesu l to kokoške? Ja, vijeka mi, nislila fazani. A đe si ih, snaho, nabavila. Jesu li pronijele? Što pronesu, života ti, odvoji mi petoro-šestoro jaja! Ho li?

- Hoću, hoću - kaze mama.

Istog onog dana kad se Zlata ojarila, jedna je pilica snijela prvo jaje. Hamza ga je probio iglom, isisao i belance i žumance, zatim korubu obojio u zlatno i metnuo je u seharu koju mu je Mursel napravio i u kojoj čuva svoje stvari.

I onda su sve pilice pronijele.

- Ovo su prave domaće životinje - kaže mama Beciju. - Ama, to je tako. Je li nešto lijepo, to je i korisno. Pogledaj molim te, ono srce kod ružice. Kako je svjesna svoje ženstvenosti i kako je nosi ponosito. Znaš li, stari, da su sve pronijele? Sve, do jedne.

I nosile su svakog dana.

sanoptikum
Da li ste èuli za bošnjaèkog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakoviæa?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prica o mom komsiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Ćilimarstvo u sjeničkom kraju

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Muhamed Filipovic

Poetsko „Kolo prijatelja“

Anonim

Slovo o bogomilima Sandžaka

Redžep Škrijelj

Rožaje u KÂMÛSU'L-AL'ÂM-u Šemsettina Samija

Redžep Škrijelj

Zlatan Čolaković ( Zagreb,13. II 1955- Boston 20.XII 2008)

Šerbo Rastoder

Bosanska crkva: Novo tumačenje

Muhedin Fijuljanin