Bio u selu, nekad, Vehbo harmonikaš. Čuvao stoku i ječam sijao; harmoniku kupio pošto je prodao šumu. Ama, za sve je bio dobar taj Vehbo, i svirao je od milina, al je na junice i krave skakao. Kad bi prošao Vehbo selom, ljudi su stoku zatvarali u štale.

Pročulo se o Vehbovoj poganoj želji. Vijek je proveo svirajući, nije se ženio, al je imao ljuti merak na krave da skače.

Priča se, da je nekom čovjeku krava otelila stvora što imaše glavu teleću i četiri noge teleće, ali umjesto čaponjaka imaše tabane ljudske.

Priča se da je to tele - narod mu dade ime Vehbić - pobjeglo iz štale, i sad luta planinama, i silazi u selo te po jednu ženu dobro zajaše, pa opet nazad, u planine.

Priča se, da Vehbić skače straga na žene naše kad žnju, il kad odu na česmu.

A žene vele, da to nije istina, al svi mi muški snivamo Vehbića kako nam skače po kućama i trči niz livade, jer sva nam djeca sviraju harmoniku: nit školu uče nit za loptom trče, al čim se dokopaju harmonike zasviraju, ama zasviraju da se čudom čudiš.