Zlatni kamen

Priča jedna kaže, da u brdima planine imenom Rogozno ima zlatni kamen, zakopan, koji će pronaći neko ko bude iskopao rupu svoje visine. Priča još kaže, da je zlatni kamen veći od ovnujske, a manji od volujske glave.

Mnogi su kopali – mašer. Dolazili su iz daljine, kopali danima i danima, odustajali pa se vraćali, snivali zlato i maštali, al još niko nije pronašao zlatni kamen o kojem priča kazuje, a svi, kad se vrate kućama žale što nisu bar još jedan dan kopali – možda bi našli. Selo se izrupčalo od traženja toga zlatnog kemena te se i danas ono zove – Zlatni Kamen.

Neki skeledžija je kopao, vazdan – sedam je rupa svoje visine iskopao tog dana – i naveče, umoran, usni vilu koja mu reče da će se cijelo selo pretvoriti u zlato kad neko donese zlatni kamen veći od ovnujske, a manji od volujske glave, razbije ga na komade i podijeli kopačima što pristižu sa svih strana svijeta.

Skeledžija, ujutru, ispričao san kopačima. Neki rekoše da je to samo san, drugi, da je skeledžija lud, a neki – da skeledžija pričom goni kopače u strahu da neko, prije njega, ne iskopa zlatni kamen.

I, skeledžija prestade da kopa, i vrati se na svoju rijeku da prebacuje ljude s obale na obalu.

Uz priču o zlatnom kamenu što je veći od ovnujske, a manji od volujske glave, među kopačima je ostala i priča o davnom snu onog skeledžije, ali niko u to ne vjeruje već vele da je skeledžija htio tako druge kopače da razjuri. U Zlatni Kamen, na planinu imenom Rogozno, još dolaze kopači, i svaki ostavlja rupe svoje visine.

I kada bi pomrli svi ljudi što zemljom hode, ove bi rupe zborile o njihovoj visini i o njihovoj gladi.