Puška

Autor: Kemal Musiæ

Za pušku Ibrahima ispod krša niko ništa nije znao, sve dok ne dođe milicija da mu pretrese kuću.

"Daj, Ibrahime, pušku. Znamo da je imaš."

-Te him je ja dadoh. Šta ću?! A sad tražu da him kažem njojno porijeklo. Kako hi porijeklo ufatilo? Čuš, porijeklo za pušku? Ko, bogomi, da je insan - žalio se Ibrahim po selu.

-A vala, bogomi, mi je bi žo. Eto ti. A porijeklo? Šta znam ja koje joj je porijeklo. Ta puška je još iz rata. Još kad su Talijani ovudijer bili. Bogomi sam tadijer bio otfko. Nekolik sam bio. Čuvali smo stoku gore po Sipanju, pa bi ja Arslan, Mifto i Desto iz Kradenika po vazdan igrali gudže na Gornje Brdo. No, jedan dan, slomi mi se ona gudžač, te moradoh drugi da tražim. Treba mi ljeskovo drvo, da bide pri dnu krivo i bapnjasto, a gore da mu je glatka drška. Sad gledam i na televizor se gudžaju. Kako veliš da se zove? Golf! Ne znam ja bogomi. Mi smo to zvali gudža, a golf zovu ona Rekina kola. Hele, šta će ti bit, moradoh ja neđe da osečem ta gudžač. Šta ću, kako ću, upiri pravo u Jelovi Vrt. Znam, tamo ima dobrija lijesaka. Bogomi bijaše navelo k akšamu, kad ja, ovako preko jednog prevoja, izađoh na put. Kad tamo, nekaka vojska. Šta znam koja je. Imahu neke peruške zatnute za šešire i bijahu posijedali da jedu. Ja se u čudo nađoh. Ali, ugledam, tamo malo dalje, prislonjene puške u kup. Onako, ka kad se kukuruz u snopove sveže, pa se oni snopovi prislonu jedan uz drugi. Vala, mislim se ja, svaka kuća u selo ima pušku, do naša. Merkam ono oruže okom i nakastio da zdipim jednu. Ada, taman ko ono mačak kad se mišu prikrada, dođoh do onoga kupa pušaka. Ona vojska jede, nešto džamrgaju na stranskom i smiju se, mene niko ne vidi. Ja polako, polako i dofatim onu jednu gromovnjaču. Čini mi se u oči udara, kolko šćaji. Taman što je uzeh, dvije- tri još iz onoga kupa padoše i shandareše se. Srce mi siđe u pete i ni sam ne znam kako pobegoh kroz neko granje. Naredi Bog, pukoše za mnom puške. Od straha se zavukoh u ona jedan grmen i ućutah se. Da dahnem ne smijem, ali pušku ne ispušćam. Neću je, mislim se, bacit, grom da pukne. Kad se čuše koraci i ono džamrganje. Dva vojnika počeše da obilazu oko onoga grmena đe sam ja. Vala, mene obli hladan znoj. Najgore ne umijem da lepertiram onu opušku, a puco bi hi bogme. Teke, srećom, ono džamrganje prestade. Odnese đavo one vojnike. Al ja da ustanem ne mogu. Jok, vala, ni mrdnut. Pa, ja verujem, jedan sahat sam bio tu. Teke u jedan vakat ošajatih k selu. Za stoku mi ni nom ne pada. Adah! Stigoh kod kuće, kad rahmetli otac se ufati za glavu. "Šta ti je to, dijete, kukala ti majka? Otkud ti ta puška?" Ja ugnuh ramenima. Rekoh, "bogomi neka vojska, gore u Jelovi Vrt, bijaše, te ja ovu jednu uzeh". "A kaka je bila ta vojska, omrčio ti se dan, ka što će ti se", poče otac da udara dlanom od dlan. "Šta znam", rekoh. "Nekaka sa peruškama." "Ooo, jadane, to su Talijani. Oni imaju istražnu paščad, najće nas i svija će nas postrijeljat. Vrći to đe si našo, kako ti glava zna." "e da je vratim, kukala mi majka", mislim se ja, ali natovarih onu puščetinu na leđa i krenuh pro livade. Šta da činim sad, jado moj? Kako da vrćem pušku đe sam je našo? Adah, od toga posla nema posla. A bogomi, Bijelo Polje da mi daš, ne bi se gore smio vratit. Još noj poodmakla. Jok more, kako vrćanje. Šta ću, kako ću, zakopah ja onu pušku pod jedan sklad. Nagrnuh joj zemlje otud i otud, utapkah malo nogom, rekoh, dobro je. Tu je vala ni istražna paščad ne mogu naj. Odoh da spavam u pljevaru iza kuće. Kad se probudih, sunce beše podobro oskočilo. Ja kod kuće, kad, hoćeš, nikog živog. Ovara ovamo, ovara onamo, nikog. Haj, velahaule, šta li bi s ovijem narodom? Kad oni se prepali da ne dođu Talijani s istražnijem paščadima i ponijeli nešto prostirke i još ponešto, i sakrili se u jedan ložnjak, dole u potok. Otac kad me viđe, odma me pita jesam li vrnuo onu pušku. Reko jesam, te oni ono stvari što su bili poćerali pod ložnjak, natovariše na volove i vratiše se kući.

Do poslen rata je ta puška bila pod ta sklad zakopana i kad sam je otkopo, bijaše čitava zahrđala i, samćim, se pokvarila od dugog ležanja u zemlju. Vukla su je đeca oko kuće i trakarala sašnjom. Ada, ko mačuga, ko ona. I skoro se ona moj stariji, Suljo, nešto sporečko sa jednijem đetetom iz Ćućića i zaprijetio mu sa onom puškom. Ova ga izjavi u miliciju, te, evo, dođoše kapaši i poniješe je. A, bogomi, od toga nema ni puške ni jada. Batalčina, ko sve batalčine. No, hajt!

I sad tražu da him kažem njojzino porijeklo. Ada, kako porijeklo, mrkla him svijes. Ko, bogomi, da je insan, a ne gvožđurija.

(Sanoptikum, novembar, 2004)
Da li ste èuli za bošnjaèkog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakoviæa?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prica o mom komsiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Ćilimarstvo u sjeničkom kraju

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Muhamed Filipovic

Poetsko „Kolo prijatelja“

Anonim

Slovo o bogomilima Sandžaka

Redžep Škrijelj

Rožaje u KÂMÛSU'L-AL'ÂM-u Šemsettina Samija

Redžep Škrijelj

Zlatan Čolaković ( Zagreb,13. II 1955- Boston 20.XII 2008)

Šerbo Rastoder

Bosanska crkva: Novo tumačenje

Muhedin Fijuljanin