Kudilema

Autor: Šaban Šarenkapiæ

U nas kućnih paljevina, sem s ratova, nikad nije bilo. Niti kakvih naglih odlazaka u daljinu, bez moranja. Trgovinstvo nas je retko odvajalo od evljada, do pro plota ili džade, a ni tadek za nevakta. Trmali se nismo zato u hizmete s vanjskih strana od avlijskih uskih streha. Za videla, u baštama ženskadija zauzeta bila raznim poslovima, s makanjama uz pojase, s naručjima što zahteve neba štovala su, obaveze koje iza sebe nije džais ostavljati drugom u nasledstvo. Avlije nam oko kuća, ka dlanovi uz obraze na mrazini, sagrejane jugovinom plahom za rašćenje. Tu je lako u dobroti njivit nejač starogodnu, al grčinom davilo nas svako naglo otrzanje u tuđinu, ka u edžel. Kad smo moju majku ispraćali, kroz avliju, kroz kapiju koja nas je do na groblje sve počešće izvodila, tu se i naš upad u svet spoljni završavo iza praga, muškom rukom na irezi i ramenom pod tabutom. Isto mi je sadek osećanje: ma ko da se preselio, kano da je preko brda samo prešo u drukčije tabijate, rahmetluku podređene. Živima su dve dužine duše sakrojene: tvarno ruho svakoj duši dok je vidna, i netvarno kad napusti naše telo, kuću varki. Zato dok je opipljiva, duša ume da zaboli, ma nam srce bilo od čelika. Kad smo ono u davnini iz Biševa ovdek prelazili, da svijemo novu kuću, pokrenuti iz moranja, ostavili sve smo tamo nepipnuto, ni variva s ključa vatrenoga ne izmaknuv, iz torova grla ne pokrenuv. Bežanije ne daju ejama, strava nikad u dobru ne svrši, nit krasotu dovede do konca u brzini smišljano nam delo, u kratkoći lepog sana mlađevine. Sve smo ostavili, jer odmaći mi nikuda dotad nismo mogli bez sudbine. Noge bi nam do kolena okraćale, usta nam se olovila, pomračenja napadala zenu iza očnog roška, i jezici bivali nam, od neznani ljući, pod prozorom zavezani pustim verovanjem.

Ka da padoh u pričanje prazno, brez navoda, brez istine kojoj mi je zavet roda na ispitu, kojoj su mi usta odvezana u zakletvi da ne krijem moju ličnost od merenja njena greha. Ja sam Zejna; od svih koje bez zaštite preko noći od malehna ostadoše, ja sam prva iz stambolske rednje hilom izuzeta, mirazlijka kojoj ravne u mahali nije bilo za vremena srećnog mira, spala ka sve mazne kćeri na povredu ženskog aha. U navadi zločinjenja, sa prevratom u držanju, s pola duše okrenuta svetu, a sa drugom polovinom svome strahu prema muškoj tvrdoj reči, - sa svojih sam devet leta kroz čičekluk ispred kuće tek pristigla da potrčim, da zanjišem i povijem glave grdnim đurđinima. S dvanestim sam pod pojasom godom zbeležena bila bračnim darovima od akrebe one od Hojmanâ, za sina him Selma, derle jedno za čeperak tek od mene postarije, ali ljuto kano pašče. Hteli moji poslušati svoje duše-prisetice, srcâ dobrih, al him uši napunili po kahvama zijančeri koji štetu sami ne nanose, al su horni održat je drugom kad je načinjena. Veselna me majka sa dušeka klela bona, ustopice, preklinjala preke kanunčare, ponadana lakoverno da će dobro prevagnuti odjedaman, da će ljudi sami pohitati da razvale nedorasle muške zdogovore. Uzaludno! Imala sam otad obavezu da ga čekam i da rastem sa Hojmanom barabarke, skupljajući u nedrima sve zemaljske slasti za buduća naša noćna šaputanja, sve dok mu se muške dlake ne skofrče oko usta, sve dok mu se zemne huje među veđe ne sakupe.

Od samote, po majkinoj ranoj smrti, srušiv muške tabijate, udadoh se, zorna, iz nečara za mlađahna muškog dojmenika, duši prečeg i očima bližeg momka iz mahale. Pobegla sam, brez ičega, za Selmana sirotana. On je častan u držanju, muž kućevan po nameri, nafakali, lakih ruku, uz fildžane i tepsije, kraj vatara kalajdžijskih, akšamlija nadaleko poznat zdokonjenoj bratiji sa druma. Svakom svojta umiljata, no nakahren po sudbini od roda mu, navezanoj s nemanjima. Držeć stranu Hojmanovu, jaku malom i imaćem, i drúge me verne tadek napustile. Prokleta od doma svoga, danima sam otad željkovala da preskočim ondek gde sam progledala. Rođena me odgurnula svojta. Uzela me usta zlobna raznositi ka jadnicu kojoj više ni bajanjem svetli obraz nije mogo povratiti niko ovdek. Tanjila se žudnja moja prema kući od koje me zli jezici odvojiše, naopake huje moga roda i namovi sjordamljene moje braće. Sva akreba Zulfikarâ odrekla se mlade mene. Zar on, skupljač smrada zemnog, da uzapti našu mladost jedvočeku, ašik Zejnu za kojom je svako Turče budalilo niz mahalu sokacima!. Selmanica moje oko, nur u samom oku mome što se nikad neće utuliti. Moja rana, kušnja moja, zemna kazna neumenja, sramežljiva iz potaje pusta strepnja koja zéba od sravnjenja ispod pasa sa dobrotom koju, otsad, nikog nemam da je brani odricanjem i kuknjavom, u staranju rad kojeg su podnosite sve studeni.

Godina se santom leda okovala u prevratu. Nebo iznad crnih kuća kano metlom obrisano: ravno sve do Galicije. Predosećaj ježni stanjio mi šuhbetima misli, neverica ogrnula dojme, na putu me dobrom upahnule sumnje. Ka kad trepneš, pod bajrakom od tuđinstva, Selmana mi odvedoše vojarnici pod puškama. Dobrovoljno, pod moranje, odvedoše sve mladiće iz čaršije, sirotinju vazda hornu da zulume tuđe sviđa. Svi otoše, uz kuknjavu ka uz pesmu, da podolme pravde švapske ka kaldrmu pred kućama što ostaše brez muškoga nadzorništva. Nikad više Selman neće prebaciti trepavicu preko snova koje marom podizasmo iz mojega naručeta, u pogibelj silom gurnut bespovratno. Dugo smo ga svi čekali, i još duže svi sanjali pod prozorom njegov hrhot, kašljucanje uz koje se po mahale podizalo. Kroz tmušine sobne i gluhote od jorgana, štrecajuć od muka svojeg u bezglasju, skakali su ukućani na prozore ponadani da se njima to s Selmanom nove zore približuju. S noći na noć, glasovi su teški zukli, slegala se i praznina u dalj suru i međ nas se taložilo sirotinjstvo naše preko. Njegov dušek, netaknuta loža ledna, sve brže se pomerao u mrklinu sobnog kutka, ka još jedna nepotrebna stvar u kući ili kano krajputaški neznan mezar. Danima sam, s uma sišla, jagmila se da istrčim u avliju, da sačekam one što su iz daljina dolazili, ljude s puta, sa ranama, s ubojima, ne bil išta dobrog čula. Ljudi koji su me u nečaru ludu susretali, pod sirotluk glave saginjali i, putima dugim mrcvareni, prolazili šutke mimo puste kuće kano pored goladije. Ostala sam od nekrivnje ja brez svoga hranioca. Bez svog štita, ka brez sudbe.

Proj se, Zejno, crnih misli - govorile meni kone, majki kojoj i grudi se osušiše ogrknule na usnama božne moje hadžamije. Njihna Zejna u senku se obretnula, u pobožnu nemost kojoj ni doturit ni oduzet više niko nije mogo ni zehricu zemnog âha. Slutnje što me zarobiše okovima mutnih dana, ponekadke u noćima popuštale. Orila se tadek škripa stare građe od sevdaha, od mojega zornog tepoljenja, punih ruku umiljenja i sirotog dečjeg biškorenja. Tad su znali i duvari da se Zejna, Selmanova tenka, to priseća blagih noći, iz nedara moći, nečijega žudnog uzdisanja. Prigrlila decu moju, da mi skole oči šakom kada puta gazim pusta, veđom tankom, milookom, da u kušnji dušu mi zaklone od čežnjenja, od dobara haramljenih kad hijanet svlada neoprezne. Da od vakta dobrog reči slâd čuvamo pod nahrupom sramotinje, nauk meni deca rabna šaputala iz nedara: Majko naša, s tobom mi smo, i u našoj babovini. Useli se grkljavina u detinja usta mlečna! Napopavši našu kuću, razniza se gladovanje pod pajasom, ponad sofre, mimo ruku što teftišu naše grehe, usred srcâ grdne mahanluke. Nemanjima sviklu dušu ne usluži ruka puna lakše nego kad je prazna. Selmanica ostavio nam je svega izobilja slatkih reči, a potrošit njih ne može ni rasipnik u nemanju, kad s lakobom sav se ospe gled ukrasa spoljašnjega.

Jesam tvrdo suvraćala darodavce s pregrštima slatkog mala, od sadake ježeći se ka od usta brez usana! Još jedaman, nasrtnome Hanefiji poručila da se kloni čežnje dečje, praznih oči koje jošte na vratima prikovane, baba svoga iščekuju sa simitom u mahrami. Bogat bio Hanefija, drzak duhom, prek u svemu, u Osmana sin rasipan, ka da nije našeg roda. Pod kapicom švapskom sjajnom, umislio da je vezir, sila onostrana, sveto mesto sve dobrote okupljene oko biti. Novcima je obasipo svaku dušu koja bi mu na put stala, koja bi ga izazvala u nemanju, da proćerda sa njom konak i noć jednu, mrzovoljnu kano kiša što zakasni s berićetom. I sa njim se mogo nije merit niko kad popije. Vređao je i sinove Alaj-bega, hranitelje i zaštitu sirotinjsku od bluđenja. Hunjkao je i na strane ovog sveta, sve jednake za svakoga što su redom, koje tačno postavljene usred zvežđa jesu jasne, da utvrde ljudsku narav. Od onoga zadnjeg jutra, kad je mornu mene sustigao iznad groblja Hanefija, zakleo se da me nikad s mirom neće ostaviti dok ne budem njemu rabna, ka mladuna, pokraj njega s njime išla kroz čaršiju, marnoj družbi kraj dućana potkivačkih, da čaršija na nas čezne, usrećene. S groblja mrtvi pretrneli razbuđeni zadnjom mišlju mog neljuda-pratioca. Sježiše se i u smrti gola čela ispod trava pred zaverom azginoga Osmanovog sina; pred navalom da prevari, da odvoji od jastuka vernu glavu, od bešika pupčanicu sekuć da me liši i majčinstva.

Da je bilo u tom času u mezarju mesta praznog, od stida bih legla ondek gde se kosti s dušom rastavljaju, da me nema međ živima što se muče da provedu u igbalu čase zemne, shovrljani u moranje od kojega duša štreca sa pravoga sišla puta. Zar ne vidi Hanefija, pusto momče, da mi deca uz dimije zavezana cvile kano štenad u slepoći, da mi nedra još su topla od detinjeg podvijanja, da sam tuđa na prozoru sabahli dakika, mesečina čista pro detinjeg lika, pro makovih polja i bonika. Izgorela za sve misli koje rúgom u nedrima toplo mesto održati opet mogu, - nije malo biti majka! Ali uprkosno ostat svome srcu verna svačim, iscrpljuje snagu koja velikaške sa početka svete knjige misli pridržava na okupu ispod čela. Postideh se svoje puti, svog vuđuta, i kolevke što me kući dočekuje piskom uspavana i muči se da prozbori, i muči se da podraste. Banuh s praga, nesretnica, u sumračje meko. Kano žiška posred suha sena, plač detinji sprlji sobne jeze. I Hankuša, teftišara Hanefiji, spletkašica i gatara, u kući me sučekuje, u milosti božjoj da me nađe, u poharu kano da je došla, ili radi nečijeg spasenja. Ne može me pogledati, sve okreće glavu ne bi li se dojma uhvatila. Snebiva se, trepti kano mrčna lamba na prozoru. Dotičem joj lednu ruku, do znanja joj dajuć da smo još mi one drúge stare, komše koje neumenjem sevdah isposvađa, ka da su nam čičekluci grobnom zemljom podolmljeni.

Ne može se svaka miso prozboriti, i ne treba ako sa nas sve prozbori da smo samo bespametni sa obala pogurnuti, da nam kušnja ilom sa dna pozatvara čula nežna. Znadoh sprva da su guju unajmili zli jezici, da mi dušu rasteriši, posred rane prstom da mi takne, ondek gde nam još s malehna mezar dragi šćućuri se. Hankuši se prići ne dâ drukše nego terslucima, bilo da je hizmet vodi, bilo da je nepca svrbe. Pozdravih je, htijuć da se od zorlame s duše optrostimo. Ka da išnuh nepomenku ispred praga, osta njena usna ledna u vazduhu, iskrivljena pod grčinom. Nije došla po dobroti sa mnom jadnom da divani, nema zarad a ni o čem: hanske jasle njoj su sadek dvori širom otvoreni. Oči koje poskakuju s mala na mal, zaostaju za mislima koje nisu po kanunu. Gledam kako opipava u šta jezik da zabode. Prepuštam joj da se muči, a znam koja reč joj fali, znam i reči s kojima će poklopiti priču celu čim pro praga šmugne u sen, raskrčmivši naše srame. Bože dragi, proste duše sačuvaj me. Naše priče nisu zbori, to su kušnje suvratnoga bliskog bića, za poharu ustasalog sred nemanja zbog kojega i hatari rasplinu se. To su klapnje kojim dušman imovinu sebi uvećava, kad sve tuđe izjednači poniženjem ljudskog gleda. Prostakluci ni s bogatstvom ne izumru tu gde misliš da ni noktom nemaš u šta zagrebati, prostak nađe zanokticu.

- Selami te Hanefija! - puče lokot s usta njenih. Smože snage harpa jedna da se s okom sretne mojim, ka s oštricom lednog noža. Zgadi reč mi uz koju sam tiho ovdek porastala ka uz pritku vitka loza. Zbrisa rukom s moje duše rabno moje potčinjenje meri koja čuva ljude sve odreda priklonjene jednom Bogu. Ujedoh se, iz moranja, za kraj usne. Nagrgura sva iz duše plotna huja mimo mene, ali slana krv sa usta suvrati me samoj meni, zastah nasred grke misli. Hanka hoće da me svuče u prizemlja niskog šara, u pričinu kojoj svaka reč ne znači to što bogom data jeste svakoj duši. Ona hoće nas dve da smo u pakosti jedno isto, kojima se ni u pregršt, od olova, naše strave ne bi iste sakupile. Pa i da smo iste posve, al nam majka nije jedna: njena jeste ka hanuma s belog dvora; moja majka počerguša svet skasala. Nećeš, Hanko, ovdek naći upor svome umlju grešnom, ženo božja. Gledaj na šta spasmo drúge, na pačarve, krivoj usni dodeljene hizmećarke; plitkom srcu unos od kog svako čisto srce prepuklo bi. Ja sam svoje spečatila misli lake - jezičare, i nisam se ispisala s ovog sveta koji još je prepun ljudi kojima su obraz i nâm, svetih knjiga koričenje. Bež od mene, bež od moga tvrdog pasa, pusta ženo. Ne selami nikog onaj što je pao u kal po kom hrokću stvori hilom opijeni, zavedeni u imaću azginlukom koji vređa umilnoga.

Ibreti se Hanka s reči koje ne sme da utuvi, od kojih bi izgorelo svo u njojzi iskobništvo. Ona, koja ne bi kadra da osvoji jedna usta, jednu veđu, jednu ruku sa kojom se služi Hanefija, - hizmećarka grehu posta, prinosilja, rukomija, kvarnoj sofri potrebita jezidača kano metla oko nogu gde je vazda šlama puno. Za lezetluk sad ne znaju ni domaćin ni sluškinja; njihova su usta otepala od gorčine kojom regne svo jedivo, od čemera zgrkuljana pusta hrana nevoljenih što zauvek pogubiše sa grčinom umilnosti s kojima smo svi rođeni. Ni slad sadek njima nije održanje: sve što neko od njih dvoje takne rukom, to ljudima nije zemna hranjevina, to je otrov koji koči sve udove, koji pali nakaradne njihne želje. Po baštama tražeć lezet izgubljeni, ostadoše željni slasti ureknute koju malim, za života prstom svako može dotaknuti. Njihna osetila rano izgorela, ni rečima služit se ne znaju. Kada zbore ka da krate drva, svaka him je miso krlja za kraćenje. Nisam kivna, al me boli to što vidim: ne trepnuvši, kona moja usta bi mi iščupala i odnela usne moje, da s dlanova njenih po meraku makar zbore Hanefiji, razbludniku što izgore za tančine koje su nas negovale u iljumu. Ženska pamet ne popravlja štetu kad je načinjena, nego veću hijanetna čini da prethodnu iza sebe baci.

Hanefija jeste jedan siledžija, stranskoj vlasti na usluzi dronjak od čoveka, srca sviklog iz pamuka da uzbire tuđe duše, da rastura tuđe kletve i da smutnjom sebi gradi ćeif strahu kog posrka tabijatom od svog oca, dobričine kog evlada poganluci nateraše da zažmuri pre vremena. Pomamio nezakonjem sav se prema inovernim našim sabratima, spram ljudskoga tabijata sa veseljem koji ide, od poslova zajedničkih u mahali što se već je na polutke podelila. Na navike svog se baba oglušio, osramio i njega je u mezaru s po godine. Podivljao, išibao nedužnoga svoga momka u dućanu, poprštio aščikama od podnevka hranu, prokasao među decu kroz avlije svoga hata. Šejtan mu se nalegao ispod kape. Mrzovolja spustila mu preko oka dremni kapak. Odgurnuo tiho roblje od sebe je terslucima, uvredama prokrčio put do gluši od kafane koja nikad nije bila nama mesto za pouke. Nama dinom nije dato opoj podnositi. Sa tegobom oko pupka, zahvati nas tadek muka kojom samo huja gospodari, prljotinom podmićujuć svest pred višim. Nikad takvog kavgadžiju turski dubak nije održao. Nafatilo mnogo greha pod mladim se čelom brzo. Ukahrio svu odreda svoju svojtu u blizini. Povređao sve navade uzdignuća u gospode iste vere po čaršiji. Zatvorio mirne dome nasrtima na odive.

Nije ljuba ona koja još imade usta vrela, da bi usnom krila reči koje nisu svakom dopadljive. Kud ćeš crnjeg od najcrnjeg samovlašća za grehotu. Ako se je na me obrušio, aman, sve je bono sraman brez povoda sebi umislio. Umislio da sam pusta gde sam sama, da sam žudna što sam slaba brez svog domaćina. To su kletve, ne prizivi lakoj sreći iz nenada. Niko ne zna kolko skuta prevrhljo je svojom rukom koja, sadek, u Hankuše nađe slugu da je mije, koja pred njim preži ne bil štogod za se dograbila od nafake kojoj, nekoć, primače se kano mačka punoj sofri. Moja duša jeste ona koja veže lepotama srca vrela. Sve bih za njih učinila da se oni dvoje nađu u baščama lezetluka, iz kojih su isterani jer him mesto odveć pahne na običnost kojom insan, hlebom sročen, nijet čini. Ko đavolu slomi nogu, sa đavoljeg puta brez zijana on ne siđe, a ni tadke za boljitak saplemeni, po moranju, tu ne strepi od navade satiranja. Hanefiju upoznadoh za nemanja onogodnog, s Baruthane u čaršiju kad sam silazila, ka dobrilja, tuđe posle po mahali da skoljavam, za nadnicu, za hvaljenje što se hlebnom korom duši mojoj predstavljalo. Ovolicni kad je bio sećam ga se, postranice vazda bio svojim tihim jaranima. Kad je mene Selmanica krao, s fijakera videla sam već stasitog njega, momka, s karanfilom iza uha, napasnika od azginstva.

Otad traje naše iskobništvo; otad više nisam ona što je dinom prepuštena toplinama novog doma. Otad više ni svet meni nije mesto gde se radost u snevanju zasnivala na dobrima koja márom pripadaju ženi koja vazda i dobrote u igbalu sama dosanjava. Kano da je neko zâr mi pocepao. Na drzničke meke reči tvrde moje usne behu, distancija među nama beše mera za sluškinje spram gospode što šetaju sokacima. Skoljavao sa svih strana on me vazda, ali uvek ustuknjivo pred odsečnim mojim neću, zaušnicom s kojom me je u daljine vedra čela majka isparaćala, da sačuva red i pažnju našeg doma, nâm i iskru čistog srca, glas starinca našeg baba. Međ ljudima Hanefija bio onaj koji nežne načne i krv pusti mladoj duši, sa koje se posle slade jezicima svi odreda čalapaši, gurbetari, otimači rad kojih se neba ruše. Mloge su mi na um pale, ka na rame da hi nosim, nesretnice ispuzale iz sumračja razbluđene, kojima se um sharčio po mutvačkim mračinama, odrođujuć sibijane od nedara u potaju. Kletva pala i na moju radost brzo. Merila sam dobro doklen u kušnjama smemo ići: Dovden moja trpnja seže; e, odavden nema kroka, šapnula mi melajćeta. Ućkure je oko pasa lako rukom razvezivat, i još lakše zahajavat svoja morna umišljanja. Koliko sam bliže sramu, toliko sam odmaknuta svojoj deci, nemoćnima što se rukom moga skuta čvrsto drže ka nauka.

Nije ljubav sledovanje koje nožem na parčeta svim jednako znamo podeliti. Sve sabravši mukle sate svoga dvoumljenja, nemajući snage za sve varke od kojih će jednog dana svaka da me izobliči ništavilom, podvukla sam ondar crtu, od surmali svoje veđe crnju crtu pro koje se obavezno iz babovog padne haka. Ispod crte stoji cifra, ispod veđe stoji oko. Mera moga sustezanja već je prevršena. A to znači da spor ovaj mogu rešit puškom tankom, koja jeste imovina i sve što mi po babovoj veličajnoj smrti osta. Napadat me neće više niti silit da glasnim ga usnicama ljubim, ja kod koje za Selmana još utoka topla ima; ja koja mu huje rukom posuvraćam i nâd držim da još nije sve otišlo u bestražje. Dobro sam se namučila da dočekam prve petle. Pre sabaha pobudih hi da ustanu i mubarek dan zagrle, decu moju, kukavice sadek sinje. Kumriju sam podojila, i paprikom naljutila pred dojenje vrele grudi, da uskahnu dečjem grlu mali zemni lezetluci, da zavežem čežnju dečju pod jezikom što još sriče ime majke kad snevolji iz pospanstva studen njega. Za kanape oko pasa starijem sam privezala safu za čaj isposnički, i povela komši Zadi još dremljivi evljad muški. Komša moja brez nasleđa bila svoga. Sa srca joj nikad spala nije boljka nerotkinjska. Grlila je svu uz sebe tuđu radost detinjačku i pazila da ne steže grljaj oko tuđe strepnje.

Kad me vide, natukmice dade znak mi da zna šta sam jadna sobom naumila, da zastanem i još jednom da se sa svim bar suočim hladne glave. Učili me od malehna: uzet život i kauru grehota je, nasilniku koji tuđe načepljuje stajno mesto u nićahu, beščasniku koji s hitnjom obraze nam zgrebe noktom, jer ne pazi na putove insanima određene, slep uz oči da do svoga cilja stigne ma gazio i pro knjiga što su duši hranjevina, zapt od reči pod kalemom koje štujem u sricanju. Greh ne čini, Zejno moja, prema ovom sibijanu, greh ne čini; još je rano da pogubiš duše njihne pre no njima da se služe počnu oni ka svi drugi božji ljudi. Pogledaj hi, jedno drugom do ušiju, ka saksije džulistana, tek hi miris ljudski napopao. Na mene se, kono moja, ne ugledaj, al se seti da te ipak božja ruka razvezala za boljitak koji s decom vazda ide pod pazuhom. Šta bi da si ka ja, zabravljena: nit uzimam niti dajem, sa kaskanli tabijatom, u životu koji kradem obijajuć konacima pune kuće sa veseljem. Izgara mi za decom lubina i kad studen okiva me sobna. Kada moju unizuje ljubav prazno mesto u naručju, zatvorim se iza sebe u ponjave tabijata, a vraga bih pustila unutra da me s rabnim izjednači svetom.

Fruzge svetla otkinute spaše ispod streha s neba. Ni dan više nije sprava za popravku krivog sveta. Ovdek-ondek, dogorelih zvezda paspalj sunu češalj s trepavice. Skotrlja se salepdžija mimo mene niz sokake. Ćumurdžija kresnu žižak usred šume zaugljene. Krakerdžiji skliznu štupa iz grlića čemeruše. Sve zbog nâma što sam mogla da na sebe lepo stavim, stavila sam po učenju. I majkinu ruku ušnu i troprsti kolan niški. I veđe sam nacrtala, i obraze obojila, ugladila usne, glavu digla povisoko. Za sobom se ni jedared ne okrenuh, nit pogledah na kućnome pragu decu, u naručju moje Zade grešne otsad makanjice, ka pod krilom kumrijinim utihnule, iako mi iz nedara srce htede iskočiti kano ptica samna iz kafeza. Dečja lica zar bih mogla da ponesem u tamnicu, njihne veđe da povešam ka mahrame iza brave, da ne prave hlada oku mome sneveselnom. Ubila sam Hanefiju, jeste bogme, kuršumčetom posred srca, ondek gde se hila skrila. Mislio je da mu rabna na jastuke izvezene sama dođoh: istrčao ispred kuće bosih nogu, punih ruku grča koji slomi snove u žudnikâ što ne mogu pogušiti sve morune na grudima što hi piju. Do se nije uplašiti! Bože, kano da mu laknu kada pro ubojne moje ruke silu preku on opazi, koja nikad ne premišlja kada kori nestasale zboru duše. Osmeli se, osmeši se, ali smeškom kojim, nekad, same sebe u ogledu srećni jutrom susretnemo.

Prazno nedro i čist obraz to je nakit pod kojim se crne zemlje dotaknemo. Sve je mimo toga tafra, tuđa sofra za veselje, - marne duše potpazušje što nam noću došaptava da grešimo nad nejakim. S te dakike, ubila sam, obraza mi radi svoga, jer je obraz sve što osta iz pustog mi nâma od starinca. Zaledih se kano sveća u nevakat utuljena, al mi dušu u stradanju ne uznese ni lakoba namirenja pravde što se, u potaju, sa mržnjama zgomilala. Oprosti mi, mili Bože, što sam leđa okrenula svetlu tvome, deci svojoj koja s puta lako mogu skrenut za mnom tuharajuć, željna skuta majčinskoga. Pusta kućo, sa četiri strane gluhom svetu okrenuta, za mnom vrata otsad drži zaključana, da mi roblje zemna grinja ne pojede za naume s kojih zgreših jadno prema nemoćnima što me svojom majkom zvahu. Oduzeti nekom život kraj je svemu, kada život iza toga ostatak je grehotnosti za insana ni mehleme koji ne zna upotrebit za dobrotu. Ja sam samo naterana da se branim onim čime su me na odbranu naterali: vatrom koja jedne prži, druge čisti. No me niko potom ne upita zašto ruku podigoh na biće ne uvećav sebi imovinu nit imajuć koristi od toga. Sa strane je lako suditi o svemu, ali je teže ipak pored tuđe dece usniti u kući. Nije pravda iznad svega, nit je krivda podno svemu. Obraz jedan nikad ciglo nije lice, ali jeste svetla strana mesečeva, vodič duši koju sramež ne udavi.

U hapsanu zapala sam, kaznu jednu na vrat sebi nakačila obraz zbraniv od nehaja. Kad sam puškom Hanefiju odvojila od navade da presreće ucveljene, mislila sam na oboje, - na njih dvoje zijančera koji posred voća ka gub niklog, i granali surmu krše sa voćaka, da ne rodi ni zrničak više nad dušama željnim hladovine. Dako ima merhameta za insane prevarene, u potaji nâd me držo. U hapsani, sobi koja džama nema, nema ničeg što slobodnoj duši prija. Sučeka me na daskama stara Nejma, faljetarka, žena kojoj sve jedno je što je vani il unutra. Kad se ona uskopisti, kano da se zli jezici dunjaluka poodvežu. Skrenula je sa pameti pogubivši svo iz kuće u bežanju roblje svoje rasterano tiranijom, čak je bosa mrazinama do granice za vojnama odšepala ne bil svoga gde zatekla ikog igde. Jadna bila, kad me vide drhteć usta, u žalosti što još jedna uz nju priđe nesretnica. Kad pukoše u vratima iza mene od tamnice ključi šturni, kano da me nož poseče preko pasa, skóčiše se usne moje, ne mogadoh prozboriti ništa mudro u nemljenju, pa uzdahnuh ka da s prošnje dođoh kući skorovljenoj. Jeste da i kuća ova krova ima, jest i vrata da su njena od nevolje čvršća spoljne, ali nema ženskog mâra pod patiskom što veseli i dostove i dušmane. Ničeg nema prepuštenog volji roblja u ovome hramu koji vređa verâ veličinu, navikama što nas brane od niskosti koje riju sokacima kada smrkne.

Uplaših se što ću tudek u brezvremlju činet hizmet brezdušniku upoznajuć svrhu svoga okajanja, umislivši da su kazne zemne lišavanje od moranjâ da se stigne u san novi, radi čeg se ni smivati tu ne treba, kada svane, ničim osim svojom suzom. Ko sa snima ovdek uđe, ka sa svicom u pregršti, ubrzo će na dlanu mu čahurica od vatrice biti znakom da je spolja došo s grehovima, i da nikad isti više kročit neće svojom nogom u dan novi. Sve što me je dovden dopratilo, skršilo se pred vratima kano čapra kad se sniže pod strehama klaničarâ. U zindane praznih ruku treba ulaziti, jer nam ruke svačim tamo budu zavezane. Kad kašiku ruka grešna prinese ustima, izgubi se od iftara lezet među grkim ukusima u gutljaju brez nijeta. I kuluk je prizivati vernost bivšu kada ne smeš dotaći se ničeg što je mimo tebe zaostalo čisto u sećanju tvoje svojte. Pusti snovi! Ni sklopila oka nisam na tahtari preko koje svunoć tvrda slamarica so iz moga tela ispijala, i mišinjak lice moje žuljio je kano nekad biser-zrnje razasuto oko moga grla bela. Izdahnuću, mislila sam, odlažući dah za dahom, teškog nema natopljena koji prži oči moje iskočile od kuknjave što kroz hodnik obejani druge ondek nesretnice. Zar toliko, Bože mili, onih koji pogrešiše ima ovdek shovrljanih pokajanjem? U nemoći, isti svaki vrisak jeste: nit je muški niti ženski, no iz groba glas sa vatre koja žive propituje kada padnu posred kala na kolena.

Svunoć Nejma prinosila mokre krpe i gasila moje grudi, sustizala mleko što je teklo mlazevima ka ustima neme hadžamije, k makanjama što nedužna pod naramkom greha mojih šakicama prazni vazduh obgrljuju. Gde ste dobri, gde ste ruke koje dušu iz insana izvlačite, da me ovih brezverica muka sačuvate, koje smisli čovek čovečanstva radi tužnog, kad iskobluk njemu neum pripisuje. I čim sunce zvirnu pusto u odaju onu kletnu, čim se sagna fina zraka u mrklinu podno mojih besanicom oprljenih veđa, pokruni se od ježenja ćireć sa duvara iznad nesnom snevoljenih seni. - Skupi zrake i sunca oblutka, odustade od vedrine i dan kada vide gde je jutrom s neba zabasao. Sve ćenefske tahte klete dočekaše mene redom, iz ćoškova gadne prljotine koje shraču robijaška zaduhljiva pluća. Posle toga ni spomenut nisam mogla nimet suhi a kamoli srkat tanke kaše grkljavinu. Učila sam kako živet nije trošit samo dane s rahatlukom, nego disat da ne spane s kosti meso, da se duša mora nekad golom šakom pridržati, ka ranjena golubica pre no prhne svome gnezdu iz tuđine, jalovinji koja svaku slutnju proteriši kada insan kahrom zdrhti čim kroz njega radost kapne. Da se prstom duša može igde taći, tamo bi se i svačiji od kamena u nedrima oduh rascvetao.

Kad čuvari sméne smenu, i strepnje se robijaške kano rukom sa nas raspahaju, pred miline sata u podnevu. Zalud meni! Nisam znala koje ruke da se više rabna u snemoći svojoj čuvam, sa korbačom one koja pravde kletne svoje isteruje ili one kojom silnik štipat voli ispod grla, kano kajmak da otkida, ka đulove da uzbire. Prisila je moć pred kojom od psa svakog krivnja na nas ljuće laje. Ujedi se još ne vide, al hi tuđe ruke nađu i posiplju svunoć na njih soljavinu, da tela nam bol otvori za naslade od kojih se mozak suši. Brzih dana zatrudnela mislim da sam, od prljanja, mržnjom koja sve pogasi svetline u mome umu. Svo mi telo posta kruto kano busen na mezaru što pod kapljom vode sleže, a pod njime pridignuta duša jedna takne čelom krov pod kojim tamo za nas snova nema. Prolaziće sunce tuda dok se zemlja ne poravnja, a trava će po sećanju obasjavat nurom mesto gde se nešto jednom mučno završilo. Mimo mene prolaziće s mirom ljudi, tešila sam sebe svunoć. Na sam sabah prilazio meni Bataković, grko ime spominjanja moga mera, kano pastuh, mrk pod okom, prek od reči. Stid me i sad od moranjâ kojim me je ponižavo, rad kojih se i obrazi ondek moji rasklapahu od nemara za obzire preko kojih ni dušmani ne prelaze.

Terao me kad god dođe da mu preko krila ležem, da mu tepam dok pro prsâ vuče svoje žuljne ruke i balavi ka opijen kad brezbožnik nagraiše. Protiv ruku grabuljara boriti se ja ne mogu. Ali naspram svog vuđuta stojim ka pred dušmaninom. Nit me moje osećaju ruke, nit me njegov poljub namamljuje. Luk i voda jesu naši ašik-dojmi. Nije samo radi mene dolazio. Izređo bi sve po redu sobe gde su taočene grdne žene, i svakoj se po jedared za učkure oko struka dofaćinjo, sa akšama do sabaha. Tu je dosta od nećara posrnulih kćeri, zavetuša da prežive i ishrane buljuk svoje ostarale hadžamije. U brezvlašću vlast je kruća za nesrećne, koja stvara sâma sobom brezakonje. Mlogo više raspusnika po čaršiji sadek šeta, u brezbrižju koje smeta svakom ko se drži dina i ne haje za raspusnost koju puške pune štite i prljava veličaju usta. Ne može se brez adeta, mimo sveta. Ko ostade uz prag pusti, pusto mu je sve pred njime do Stambola, ma je Stambol predaleko. Bataković naum ima, da povrati staro ustrojenje u zakone. Vođ je nekim neukima, bandi koja s otimanja grdno živi dovršujuć neke priče koje pričat ni u šumi nije adet. Da mi barem od Selmana haber stiže, od torture gutla Bataković sve bih njemu nedolaske duge oprostila, tolko sam se gádi nauzela.

Bataković zidinama sakriven je, samovoljom ka jorganom i zakonom koji sâm je, za nejake, dušmanlukom sakrojio prekim. Stranu silu on pod rukom ima svojom, i na glavi hizmećarskoj krivu kapu brez znamena, kano roklju oko vrata. Nikad grđe spodobije ne susretoh vedrim okom. Za vremena moga baba, on je momak bio njegov za ispomoć u poslima trgovinskim do Stambola. Što je puklo, sve je svojom rukom zafatio, i dućane i imaća, sa mukom se uzdržavši sa pragova da nas ne otera. Da mi bude za tešenje, Zulfikar je pre ovoga oči zatvorio ne dočekav da mu Bataković po knjigama dugovanjâ raspisuje, da mu kvari zdogovore i raskida veze spoljnje i s nemanjem što su tvrdo bile održive. Sve su kućne naše tajne njemu bile poverene, pa je sadek sve sâm lako razrušio. Što ostadoh brez ičega nisam sudbu okukala, al na srca mi je krivo što pretekoh da svedočim nečoveštvu koje neće ništa više popraviti od šerluka bliske ruke. Nikad neću zaboravit kakvu gladi snagu slome, kako voda kano rukom odaginje srame puste, kako nimet isceljuje rane žive. Mučio je Bataković svim me sredstvom, al se slomih, sramna bila, zbog kašike kačamaka, gute koja još mi cela nasred pupka ranu vrti. Nisam jela dva i zared više dana, da prekratim zemne muke, ne s njegove kužne ruke.

Iznemoglu, skinuše me sa hizmeta obavezna, sa javljanja i kupanja, dok ne počeh sama molit komat hleba ili vode gutljaj cigli. Snekud začin zamirisa, čini mi se otpade mi drob iznutra, prevrnu se oko glave sve po sobi. Bataković sa tanjirom smoka ušo da raskuje moje tvrdo odbijanje, ka kandžijom predvojiv me mirisima. Prevarih se, pružih ruku, otrovala dabogda se. Nije bilo više išta branit možno pred gladima koje sjednom progutaju i gladnika. Dobio je više nego za čim čeznuo je, haračlija, gladovanjem moju volju iscrpljujuć. Kada sravnih svoje srame, kad mi ništa čisto ne preosta, još mi samo deca ustrebaše. To je znao Bataković, hrđa jedna. Ne pusti mi ni jedaman decu, a stojednom uzimo me k sebi sa lažima da ću hi se sutra nagledati. Dočula sam, u navadi opanjkara, da mi deca majkom zovu Zadu milu, i tri noći sve sam klela do unazad što je bilo marnoj meni naklonjeno, i zaspala ipak prazna, ipak s mišlju umirenja: Bolje Zadu, kad se mora, hraniteljkom zovte svojom, deco mila; bolje i nju nego mene koju više ni pas ne bi omiriso kad bi trebo da se skloni od nečara. I sama se gadim sebe, mrsko mi je da se taknem ondek gde se svi zaginju da dohvate slasti sa dna duše moje pomerene. Mrsko mi je da se glednem sebe sadek okaljane.

Nove ovdek drúge redom otkrila sam još bonije; u grame je svakoj ista neveselna tekla priča, u santime život him se poklapao do tančina. Nekoj čovek obraz nacrnio, nekoj braća rasturila kuću, nekoj kuća ugasila oči. Niko ničim ovdek nije to što stvarno svačim jeste. Dušmanke su dovele hi dovden, a ne čini njihove i srca, ne nikako ispod časti dela njihna: čedomorstva, preljube i hile. Ko uzmogne da hi sluša, samo jedno utuviće gredom: opanjkane sve su redom, pred ljudima i pred Bogom; svaka čista, pomerena s tabijata od nečara! Među njima jednu koja moje majke nosi ime, da je pazim i nadgledam više od svih nesretnica, zapazio Bataković. Nemoćnom je kosu sevap rasčešljati, i bledilo rasterati s lica koje u pregršt ti može stati. Nisam dala da je nežnu muške ruke hrgenjaju, molila sam i kumila da se minu hijaneti nedozrela njena tela. Svi odreda koptisali na detinje ravne grudi, na mlečiva njena usta. Okâ njenih ka srnećih još se seća i zid ponad njena legla. No i sama posve snemoćala, ne mogah se rastrgnuti u noćima rad nje gaseć crnopute muške žudnje u tamnici. Da su kašalj, da su rednja, nafatila i sama bih zaduhljivost bolesnika od dahtanja ispod usta obljuvanih smradovima.

Ne svlada se Bataković jedne noći. Odvede je istrgnuv je iz naručja moga tvrda. Ništa nismo mogle čuti, nit se Šahza ikad više živa nama oglasila. Našli smo je sutra kasno u slotini njene krvi, rasčepljenu kano senku preko kvasne slamarice. Samoj sebi dušnik iščupala; jedva smo joj ruku smakle s modrog grla ugrizima što bi snakaženo. Otad svašta ja sam dirinčila, ali dala nisam da me Batakova ruka takne u pohotnji dugih noći. Papaz jedan, sestra sam mu mogla biti. Olakšat mi niko ne šće noći teške, no sramoti mojoj svako rad je bio nadodati, kano da se svud utrlo žensko beše mimo mene. Obnađivah na dakike kletnu sebe otkad dođe čovek, Adem, od nikuda. Niti beše na robiji nit slobodan, izlaziti kad je hteo on mogaše, poizdalje na me gledajući. Sin je nekog velikana, pročulo se, i plemenit ka svi što su kad su dobroj knjigi blizu. Oko mene sve se živo sklanjat poče, i sni mi se produžiše, i hizmeti ukinuše. Počela sam da se vraćam zraku sunca u prozoru i s dosadom da se borim kano svako ko još ima u zaleđu dobru miso: jaku veru. Imala sam nadu svoju, pod pazuhom knjigu staru sa kojom ću, u pritaju, ja izaći iz zindana, kad me puste, pa da više nisam nikad udaljena ni od svoje od zuluma oprljene trepavice. Uplaših se kad ujutru probudih se opet ženom, ka da pored one sebe ni usnula nikad nisam omražena.

Sustiže me brzo haber-tablja sa papirom, donese je Bataković sklanjajući pogled s mene ka da mi je rod rođeni. Da li bih se srela sa Ademom, i pod kojim uslovima da nam susret mazan bude? Pod nikakvim uslovima ako ćemo oboje se držat reči ka nafake. Glasonoša nek mu kaže da sastanak primio se, da sam rada videt svoga spasitelja. Ja drugoga nikog nemah kome mogah verovati, ko me još za biće smatra ravno sebi. Plemenitost nije više kov na sablji, ne moš joj se približiti ka u šumi mahovini koja svoju za hrđanje izabere stranu. Videla sam kako gladi osramljuju telo, kako telo opogani dušu, al videla nisam dosad plemenita roda nikog ko će posle svega ovog biti ono što je nekad bio. Ugaribi svak se ako na šta nema oslonit se. Tek što ode, opet dođe: doneo mi Bataković agar šerbet, da povratim uzdrmane nade svoje, da čemerna usta sperem koja su mi, čini mi se, zavrat stala. Nož pod grlo što mi podmetao, što me htede kad mu pade, drhtavina, da prikolje škrbinama, rakijčine usta punih - on me dvori! Na jaziju i na turu s ključarima kladio se da ga neću izdržati, da ću mu se obisnuti o vrat ne bih li mu tako omilila! Da mi ruka pri ubojnoj kakvoj stvari beše, Bože, još bih više zaradila dana za zindana.

I Adem je godinama no ja mlađi, ali likom prestigao i starije oko sebe. Lepota se ne da skriti niti ruhom nit repuhom. Oštre crte kano sabljom povučene oko oka i pro usne. Prepričali već su njemu priču punu moga jada, i zločinstvo ka da beše moje ovlaš pomenuto. Nisam ona koja ima prava sudit više ikom osim sebi. Počinila greha već sam mimo zapta i dinova, a ovdek sam tek sravnila i ponosa zaostalu trohu koja podupreti ne mogaše niti mene niti bilo koga mojeg. Pričali smo kano barem da se znamo od malehna. Zapinjali nismo ničim, jer nas ništa sa ovoga ne mogaše maknut mesta. Pune ruke ožiljaka do laktova Adem ima, od oštrica unakrsno načinjenih noževima. Kolko bola može čovek na rukama da ponese, da nikome ne uskrati dare koje s neba snosi? Za Selmana on mi kaza da za vojnu izagubljen je, u hendeke život mu se zametnuo. Pretumba se sve kroz mene, nagrnuše stare slike ka drhati na ozeble. Ne setih se u pometnji da ga pitam na rastanku, šta je sadek s njegovima, imal još kog sebi bliskog roda na slobodi, nekog ko mu može poraditi da izađe. Izać neće živ odavden ma šta da se vani zbije! Ima ovdek neko plaćen da ga živog ne ostavi makar jedan ceo to vek potrajalo. U zoru ga odvedoše crni tamničari. Još se mesto za njim ne ohladi, prodrmaše stare klapnje robijaška znojna legla, obuze nas drhat ledan od navade satiranja.

Svo se muško opet nafrčilo, diglo glavu, stislo zube, baš ka što se pred kijamet uvek radi. No, na crno uvek crnje naveže se; što ne smlati tuča grdna, zapaliće vatra sura. Od šejtana gorim šegrtima dopadoh se ispočetka. Jalijaši, hrmpalije, jedan drugom preko glave; izvuć iz njih ni kleštima ne bi mogo ništa što se lako pamti, što uz sofru sa nijetom ikad sme se ponoviti. Kakav bio, takav i prošao mar od ljudi! Srušilo se sve napolju. Brezglava je pukla zora, a sa zorom i katance na tabiji odvališe naši ljudi kad prestaše zulumčarstva. Jedva sam ti potrefila put ka kući. Prevrat nasto: odlaze vojnici. Za njima se gerga nakrvljalih batinaša sakupila. Strah je ljude podvojio, na pravedne i na krive čak mahale sa ljudima. Povuj će se i armade švapske, odstupiće zaštitnice njihne. Sve je naopako, i one nas, vidiš, ostavljaju. U zatvore novo ljudstvo saterano. Bataković čistku ne preteče; pogodi ga neko iz blizine, posred pleća, preko plota dok je bežo s cokulama u naručju. Svi smo tada iznehatke odahnuli, svako kome pamet beše iščašena noćnim ropcom koji tišti više nego sinđir s nogu, više nego žila knuta preko leđa ošinuta. A glasno se naslađivat grehota je dvaput veća, ali leči videt kako ni razbluđe nije večno, kad pomanjka čistih misli jadnom srcu propatilom od nečara. Odjednom se prometnu i miso, drugi aršin za drugoga sveta merodavan posta.

A meni se pred očima još jasnoća ne prostire, kano slepa još ne vidim gde sam opet zagazila. Na kuću se moju nafatio korov! Srasle staze, ko ka grobu, a ne leglu sa kojeg je hajkanjima oterana - grahorasta hraniteljka. I zvezde su preko neba drugčije se uredile. Svakom tada teško bilo da pronađe išta što mu održavat pažnju moga, da ne svisne kada akšam na samštine zemne padne. Jedva daha sakupivši, poneko bi započeo pesmu, ali pesma teška ka olovo u pepo se s vatre sručivala, zagrcnuta što mehovi nadahnuća iscureše s dugim plačevima. Stidovi me napopali od samotnih soba po kojim se ničim više ne poznaje da sam ikad u njih zalazila. Kroz prozore kada glednem, naježim se koliko je pod prozorom uvehnulih grana na kojim se ne bi više ni obesit rahat moglo. I groblje je naše staro veselije od baštenske puste hladovine. Nema misli koja bi mi zasigurnu stražu održala, jer ni zemlja u lehama sirotica ne podnosi šušanj lišća što mrmori u brezljuđu. Pod komšijske niske strehe, buljooke senke tuđe neznanu me dočekuju. Ka kroz nedra sveća ledna da me probi: otišla su moja deca, otišla su brez halala, prokradena pro granice, dva gariba. I decu mi tuđa ruka preotela. Tuđa kuća poturkuša - za moljenje, naopaslo bogomolja postavljena iza leđa pravednome. Nije Zada izdržala, pomajčila sva se uz njih, uplašena da zauvek ne ostane brez oslonca. Sestro moja, kako moga u dalj tako od sakatog pobeć kad te ni pred pragom ne bi stigo onaj za kog s ovog mesta nema više uzmicanja!.

Oskudica! Muhadžeri i vojnici niz sokake susreću se bežeć od sveg jučer što hi jedinaše. U nekih je više ruku nego gladi u očima. Za nekima u tuđinu ka da mrtvi marširaju. I kućice pored puta uzličele na turbeta. Uz drveće do krošanja ispizala koprivnjača. U čaršiji nagorčeni ljudi od zortluka; s pola oka pogleduju na imanja, na gizdave mlade žene, željni tuđe da spogane puti šakom koja nad balandžom podrhtava, kvasnom usnom koja šuti iza cifre od perpera. «Ne bojte se, ljudi! Sve je bolje no pogibelj; ništa nama do nas preče nema sadek», kaza Galib. Svoje strahe nisam mogla ni u nedra odjedaman da sakupim, pa mi hi je mukotrpnoj zaostalo više iza duše nego što hi i pod jezik nemi leže, ka pod zemlju pregaženu. Ne zna niko šta je sadek u moranju preče činet: u nezboru biti sraman il u tužnom truhnut spominjanju. Svi otoše: stotinak se kuća zatvorilo. Svi bi s njima, i brezimen narod naški. Sapreli nas od dobrotâ jadi: u bivših se slugu stekla naša imovina. Iz pehiljskih ruku zvecka nakit s grlâ u niškama što pokidan obezbedi zbeg u niđe. Ka dlan o dlan kad udariš, kuće mloge opusteše, zaveza se udovički život mlogoj sneveselnoj duši, mlogu nejač prihvatiše tuđe ruke, još u nemoć veću zapanuvši brinuć da se posve ne zateru muške loze u komšijskom haku.

Ubijen je kahvedžija Ramo što uz kahvu izvoleo zakuhat bi i po koju protiv zemskih interesa. To je azgin šenluk nadu da će opet dograbit se stare vlasti onaj koji onomatke s vlasti pade. Tamon jedan, a bio je čista duša koju jezik unazadi, iz nehata, da zauzme mesto među priče nebistrene o naumu velkog sveta. Prebijen je i Palibrk, stari kačar, kad je šegu započeo udarajuć dlanovima o ledinu da proveri hoće li se još jedared Turci probuditi. Kad propane neka carevina, i navade njene sa njom treba odmah da propanu! Ne ovako: smestiti se brez nauma u kus jezik, novi adet ne pomože baš ni nemom. Premala su u jezikâ usta ako him se ne odziva ništa drugo do gluhota koju čuva ruka s drugim kalemima. Moj je babo, ne bilo mu teško, i sa leva i sa desna piso, da bi svima i podruku bila svaka radnja berićetnom poslu namenjena. Čak preglasno da ne zbori trudio se, da ne kvari rastojanja među svojim ahbapima od drugoga tabijata, što se štovo po visini i adetu u čaršiji. Nemam više korit koga, nit se hvalit umećima koja krepe. I hizmet se kutnji s mojih ruku otrgnuo. Prazni glasi i ćoškove napunili po sobama. U čaršiji nemam koga prepoznati. Pusti puti stisli grad su, ni uteći iz njeg nije fajda roblju koje mrtvu svoju iščekuje svojtu iz daljine tuđom čizmom ugažene.

Još nekadroj da otvorim oči pune dečjih slika, taknu leden glas mi čelo: Moj je Selman poginuo! Ni tela mu više nema ondek gde ga još čuvaju verne misli posred moga golubijeg srca. Kako sadek iz pustoši što nastani nade moje, da izađem kano nekad s darovima? S kime da se sretnem pusta od nemanja u nedrima što, zanavek, uvehnuše za druženje. Moj Ademe, najbolje je meni ondek, tamo gde je sva mi svojta na okupu! Pod katancom snemelosti vazda meni biće zaklon. Ko ostane sâm sa sobom, nikad neće pogubiti stare ključe od zindana, u nedrima. Vaj, šamijo, laka skrivalice, i ojice, stara uvehlosti! Ko će meni s pusta praga otsad ići u džamiju, ko se mešat među ljude, ko predstavljat mušku kapu kad se mire posvađeni! Ko mi lice pre zemana sakri, ko mi ote treptaj sa očiju, da ne mogu nikom prići plašeć gledom iz ćošnika noćne miše u zurenju? Dište svoje ruke s mene i oblaci hlebonosni; u sedminu svi se dani zaključajte, ne dršte se rasporeda pod mesecom. Što odavden sadek dalje, sa zelenih grana bešte cvetne zanoktice! Šta će behar voćki koja neće stići da uzrene! Brez nijeta pregršt vode, moj umete!

Ja sam bona od davanja, ja sam bona od prljava uzimanja pa kašika jede mene s mojih usta. I mleko se tanko pod usnama od čemera sa njih zgrozdi, s ustne moje grkljavine. Radi mene, radi moje ukletinje i kvačice s reči u prašinu zašutale; gugutanje ispod strehe zagrcnulo ptičja grla. Kad mi paše obrazi u blato, što i srce ne ode sa njima! Za šta li sam samo robijala? S dunjaluka, još jedared da se na me sve poruši, možda samoj sebi jesam sebet bila, što sam ikad krivom nogom na prag stala, gde oplaka svako svoje sa mnom željno susretanje! Sve se može u račune turit; gubitak se nikad ne dâ sračunati očuvavši zdravu glavu. Samo jednom Bog veliki dadne blago, i još jednom od nas Bog ga uzme, blago kojem u povratak nâda nema kad nas bede ošinu u čami. Sad na moje ruke niko ne bi mogo miran leći, al sa ruku ovih umret, iduć pravo ka dženetu, spas je svakom u izgledu. Ni detence ne bi stiglo da se zgreje mojim obgrljajem. Zar je ovo postignuće: ni u kući ni pred kućom ne smet svojom zamrknuti! Četiri su strane sveta, i ni jedna nije moja. Kad izmeriš među nama rastojanja koja su nas proredila, - uvidećeš ondar bona da ni naske više nema. Ova rabna duša koju i kućica tmušna drži sebet svoje zemne strahe, nije kadra ni umrlog do na groblje da isprati.

Zakucah na tuđa vrata, da poslima hizmećarskim zamajem se u nadanju da i jave kratko traju. Ne da kupim koru hleba, nit da lice ogledalu predam da bih jadnu sebe sa konama podmerila. Svoje muke da udenem u grdobno stanje bližnjih, da sam bliže i sebi i njima, provede me naum niz sokake koji, ne znaš, dal odvode il dovode nuždenike u grehotu. Opustela kuća u Galiba. Nevzat, sin mu, u nigdinu zgubio se, sa kompletnim pasom svoga roblja. Uz Galiba, Omer svio svoje mlade dane, s jednim okom iscurelim s prvog rata. Kad glasine iz daljine prestigoše povratnike sa bojišta, devojkane iz mahale pronesoše crne glase i proču se da prosuše mladine him crni tati po tuđini koja savi mlogoj majki ruke potpas. U aga je dvorna duša tvrđa no kost iza veđe. Otad nikad nije légo na dušeke: otad zemlja crna njemu mek je jastuk, a samština zar od sveta. Prisloniv na zemlju uho, posvunoć bi osluškivo edel konja hrznih otkud, da skasaju kroz miloće što se gluhe zatvoriše u mahale koje nekad behu milje carevine. Nisam dotad nikad zašla u avliju njihnu glušnu, preko koje prestadoše njihna deca azginati. Susretati sa tugom se usamljenih mušakaraca nije zdravo, mad ni bežat od nje ništa nije korisnije. Stani-pani, i ovako i onako, bar po dvaput na dan cigli, na svakom se ćošku sâm sa sobom svako sretne opustošen.

U Galiba svakada su u ejamu tekli zbori, pa i bašte oko njega šušorile umilnije ka pod rukom razvigora. Ne zatekoh njega lično, što mi beše nad i naum, al svejedno, prihvati me s uvaženjem sin mu Omer, sa dve reči pretekavši muku moju. Dočeka me uljudnošću kano nekog brez kog ni dan smeo nije da započne. Za tezgom mi jedno mesto primih kano dar sa neba, - prodavaću karaboju, metle, pamuk i mahrame. Biću ona koja ključe ovozemne s poverenjem njemu čuva. Uplaših se grdne sebe šta će reći svet toliki kad me počne, po potrebi i po ćejfu, zaticati za tezgama tuđeg mala, ženu koja kujruk niz pas više ne sme raspustiti brez izuna Selmanova, koga nema. Moj Selmane, moja grudo leda. Probiće mi uši glasi jezičarâ da sam lice razbradila ipod crte, da sam s čela suvratila pomadama brige žuljne. Ti znaš, dušo udaljena ja ti nisam vična trgovanju, ni cenkanju preko ruke, tugljiv gajtan koja dreši oko pasa da izvadi ćesu s malom. Ali cenim da ni samstvo moje nije naše kuće stare obim, na kojoj se svakom sama vrata otvarahu, u dobroti i u kahru. Opet, avaj. Svak se o svom svio halu svi smo sadek samohrani, sakaćeni sa svih strana, narod pusti, brez kuveta. Niko na me pažnju ne obraća, nit ko svraća, nit je kome stalo za mahrame moje puste, za znamenja uz koja smo i mislili laganije.

I Hankuša još jedared sramna dođe, da se barem nečeg čistog oko sebe dušom takne, grkljavinu da utoli koja joj se po ustima pusta nakupila. Svu sam zlobu stovarila, Hanko moja!, njojzi kažem. Ne plaši se ničeg više, i ne znamo da naš život minuo je pre no srce prestalo je da udara. Za džaba je novoj vlasti, koja dođe sa kukanjavom, raspuštati sve zatvore, zabrisavat svu nesreću i sve kazne ništavnima proglašavat, da ponovo svi s ranama uredimo naše kuće. Vidim, al se ne radujem. Šta to novo sad počinjat valja nama kad u starom propadoše naši snovi od kadife, iščileše naša sunca, zamuknuše i petlovi novog nâda, oslepeli od starine, promuknuli od brezglasja. Haj, devojko, kono moja, zar ne vidiš kako ni nas naše kuće više ne poznaju, kako su se bašte ka grobljima okrenule, kukurek smo cveće divljom rukom svuda zasadile. Sa šembojem porastale, od šerbeta rumenele, uz čičekluk nafaćale žensku rednju, prve suze sa latica, prve strahe. Sve uz mene što si bila - opraštam ti; sve što sam ti naudila - oprosti mi. Još se dobro ne razabrah šta to leže među bone naše glave na jastuku, što dogore među nama pre isteka naša trpnja? Samo jedna ovom jadu vidiš da je doskočila, jadna Nejma. Razdaljina među nama nije veća od ćibreta, al se zijan začet tude kroz avlije pro nas širi. Bog je svakom dao da merači, al svakoj je strasti samo jedno njeno lice skleso, u kojem se neko neznan prepoznaje da bi svuda sebe susretao. Preko toga, sve prisilno učini se u brezlikom strašću koje, avaj, nije ljubav a nije ni mržnja, nego takat nabreknuta tela.

Ključi grada sad u preke ruke zapanuli, jakom stegu lučonoše, bivšoj huji razrešenje, u nezboru da nas otsad sve jednači taočinstvo novog vakta, pusta vera. Groblja naša u prtine pretvorena, da nas otsad pravednici nadgledaju u mrtvaji. Grad u kojem sa danima smenjuju se tabijati od disaja svakog brže, uz čizmu će vojničku da živi vazda brojeć sa čizmama glave. Kad prestanu i akšami da teriše po nedrima sanje, samotnici najpre spaze leden koja s vrha brda u svitanje pusto plane. Tad otepa na sećanje duša. Tako novi dani započinju s otkrivanjem ožiljaka koji s bolom zarastaju ondek gde hi nikad pređe nije bilo. U bonikâ belesti je puno, al je više od bola iljača! Svako živ se nekog pridržava, makar i za svoju svehlu senku koja u dalj prst umače s kućnog praga ka pustoti. Izginuli ka da nisu pokopani, s odbeglima šetaju noćima kroz sokake od kojih su ustuknule bašte vedre ka smrtima. Ni dove him više ne pomažu: i usnice od šutanja kano suha građa škripe. U čaršiji svak sa svakim posvađan je. Ni molitve nisu iste, nit su sura ikom više obaveznost u trpljenju. Faljetara i lažova sa svih strana sjatilo se rodstvo celo, sve avlije ogamzele probisvetom od divljina. Ka dženaza sokacima da je prošla - utrnuše limunaste lambe sa pendžera, ispod streha zaškripaše goli zubi. I duvari oko kuća podnositi prestadoše uzdisanje snenog roblja.

Godina je velke zlosti. Pod zastavu sirotinjsku, ka pod čergu gabeljarsku, svako stao ne bil glavu sačuvao. Strah dolazi od neljudi što granice pomeraju preko duša i postelja. Sa prozora kada gledam, vidim vrba oderanih vršje, ka šemsiju rahmet baba Zulfikara. Istanjila vid sam posve taruć granje žalosnica, čekajući da bar tice krilom sa njih preko moga čela pređu. Čini mi se, uspavala decu opet makovom sam zvečkom čajnom, i gutama kačamaka zatomila glad s usana. Zarobila um sam njima, otvorila sne za gugut s čičekluka kad kumrije slamke zađu da skupljaju. Strihnula je švapska truba, zaglibila u kal turska čizma što ka kiša po kaldrmi tuhonjala kroz tmušine pored kuća ni katancom sačuvanih od pohare. Nismo jedno ni sa njima ni s ovima, nit stigosmo postat Turkom. Ostatak smo, svako misli, nečeg što je bilo celo u promisli, drago duši kano senka ispod lambe oku razbistrenom. Jednina smo, u množinu uvučena koju ista obuhvata reč poznanja, da su ljudi bliže sporazumu. Zatečeni u molitvi, prekinuvši čas uznesen, navezasmo drugi adet u moljenju. Stariji smo od adetâ, zato bliži svetom mestu. Gde god da smo, na njemu smo. Na svetinji, svojoj zemlji brez prestola.

Uvehnuše bašte, zguliše se hladovine, naopako vetar puha. Senke idu pred ljudima, a za njima njihna groblja, parčad s neba razbijena ćehlibara. Nit su tamo, nit ovamo svete mere uravnjene: niko ne zna koliko je teško danas kilo hleba. Ode Hajra, ode moja komšinica, a njezina zemna sprema u bescenje otuđena stići neće da podmiri putovanje do u Tursko Hajrinome sitnom rodu. Ode Derviš, a za njime odbegoše svi ostaviv sve za sobom što mogaše vatra slizat, sve zbog huje da him kuće Lotićima ne zapadnu, pukoj nekad sirotinji što se dosad jadom svojim zabavljala trebeć vaške iz šavova sa košulja. Čujem otud noćne krike koji prazne dušekluke, i grlice-česme presahnule jer i voda njihna ledna za grlima žednim rastoči se u tuđinu. Pregršt praha svijala sam u mahramu ja noćima, da podolmim prazna nedra ka grobove razasute u nemanju dušnog mira. Tamo gde sam naumila, rodina se pregrštom ne meri, no je samo menđušica-reč za uhom. Nedostatna za put mi je imovina da je prodam. Ispod nogu zemlja neorana, usred oka zipka zaljuljana. Do Stambola stić, za rukom, nikad meni pošlo nije. Al se Pazar grobom meni otvorio. Tu se stalo, reklo bi se zakopalo. U Stambolu sto je Zada s tuđom decom; i još tolko dece koja svoju majku ne poznaju.

 

Da li ste èuli za bošnjaèkog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakoviæa?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prica o mom komsiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Ćilimarstvo u sjeničkom kraju

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Muhamed Filipovic

Poetsko „Kolo prijatelja“

Anonim

Slovo o bogomilima Sandžaka

Redžep Škrijelj

Rožaje u KÂMÛSU'L-AL'ÂM-u Šemsettina Samija

Redžep Škrijelj

Zlatan Čolaković ( Zagreb,13. II 1955- Boston 20.XII 2008)

Šerbo Rastoder

Bosanska crkva: Novo tumačenje

Muhedin Fijuljanin