Deprecated: mysql_connect(): The mysql extension is deprecated and will be removed in the future: use mysqli or PDO instead in /home/bosnjaci/public_html/db_fns.php on line 4

Deprecated: mysql_connect(): The mysql extension is deprecated and will be removed in the future: use mysqli or PDO instead in /home/bosnjaci/public_html/db_fns.php on line 4
Kudilema - Bosnjaci

Kudilema

Autor: Šaban Šarenkapiæ

 

  U nas kuænih paljevina, sem s ratova, nikad nije bilo. Niti kakvih naglih odlazaka u daljinu, bez moranja. Trgovinstvo nas je retko odvajalo od evljada, do pro plota ili džade, a ni tadek za nevakta. Trmali se nismo zato u hizmete s vanjskih strana od avlijskih uskih streha. Za videla, u baštama ženskadija zauzeta bila raznim poslovima, s makanjama uz pojase, s naruèjima što zahteve neba štovala su, obaveze koje iza sebe nije džais ostavljati drugom u nasledstvo. Avlije nam oko kuæa, ka dlanovi uz obraze na mrazini, sagrejane jugovinom plahom za rašæenje. Tu je lako u dobroti njivit nejaè starogodnu, al grèinom davilo nas svako naglo otrzanje u tuðinu, ka u edžel. Kad smo moju majku ispraæali, kroz avliju, kroz kapiju koja nas je do na groblje sve poèešæe izvodila, tu se i naš upad u svet spoljni završavo iza praga, muškom rukom na irezi i ramenom pod tabutom. Isto mi je sadek oseæanje: ma ko da se preselio, kano da je preko brda samo prešo u drukèije tabijate, rahmetluku podreðene. Živima su dve dužine duše sakrojene: stvarno ruho svakoj duši dok je vidna, i nestvarno kad napusti naše telo, kuæu varki. Zato dok je opipljiva, duša ume da zaboli, ma nam srce bilo od èelika. Kad smo ono u davnini iz Biševa ovdek prelazili, da svijemo novu kuæu, pokrenuti iz moranja, ostavili sve smo tamo nepipnuto, ni variva s kljuèa vatrenoga ne izmaknuv, iz torova grla ne pokrenuv. Bežanije ne daju ejama, strava nikad u dobru ne svrši, nit krasotu dovede do konca u brzini smišljano nam delo, u kratkoæi lepog sana mlaðevine. Sve smo ostavili, jer odmaæi mi nikuda dotad nismo mogli bez sudbine. Noge bi nam do kolena okraæale, usta nam se olovila, pomraèenja napadala zenu iza oènog roška, i jezici bivali nam, od neznani ljuæi, pod prozorom zavezani pustim verovanjem.
   Ka da padoh u prièanje prazno, brez navoda, brez istine kojoj mi je zavet roda na ispitu, kojoj su mi usta odvezana u zakletvi da ne krijem moju liènost od merenja njena greha. Ja sam Zejna; od svih koje bez zaštite preko noæi od malehna ostadoše, ja sam prva iz stambolske rednje hilom izuzeta, mirazlijka kojoj ravne u mahali nije bilo za vremena sreænog mira, spala ka sve mazne kæeri na povredu ženskog aha. U navadi zloèinjenja, sa prevratom u držanju, s pola duše okrenuta svetu, a sa drugom polovinom svome strahu prema muškoj tvrdoj reèi, - sa svojih sam devet leta kroz èièekluk ispred kuæe tek pristigla da potrèim, da zanjišem i povijem glave grdnim ðurðinima. S dvanestim sam pod pojasom godom zabeležena bila braènim darovima od akrebe one od Hojmanâ, za sina him Selma, derle jedno za èeperak tek od mene postarije, ali ljuto kano pašèe. Hteli moji poslušati svoje duše-prisetice, srcâ dobrih, al him uši napunili po kahvama zijanèeri koji štetu sami ne nanose, al su horni održat je drugom kad je naèinjena. Veselna me majka sa dušeka klela bona, ustopice, preklinjala preke kanunèare, ponadana lakoverno da æe dobro prevagnuti odjedaman, da æe ljudi sami pohitati da razvale nedorasle muške zdogovore. Uzaludno! Imala sam otad obavezu da ga èekam i da rastem sa Hojmanom barabarke, skupljajuæi u nedrima sve zemaljske slasti za buduæa naša noæna šaputanja, sve dok mu se muške dlake ne skofrèe oko usta, sve dok mu se zemne huje meðu veðe ne sakupe.
   Od samote, po majkinoj ranoj smrti, srušiv muške tabijate, udadoh se, zorna, iz neèara za mlaðahna muškog dojmenika, duši preèeg i oèima bližeg momka iz mahale. Pobegla sam, brez ièega, za Selmana sirotana. On je èastan u držanju, muž kuæevan po nameri, nafakali, lakih ruku, uz fildžane i tepsije, kraj vatara kalajdžijskih, akšamlija nadaleko poznat zdokonjenoj bratiji sa druma. Svakom svojta umiljata, no nakahren po sudbini od roda mu, navezanoj s nemanjima. Držeæ stranu Hojmanovu, jaku malom i imaæem, i drúge me verne tadek napustile. Prokleta od doma svoga, danima sam otad željkovala da preskoèim ondek gde sam progledala. Roðena me odgurnula svojta. Uzela me usta zlobna raznositi ka jadnicu kojoj više ni bajanjem svetli obraz nije mogo povratiti niko ovdek. Tanjila se žudnja moja prema kuæi od koje me zli jezici odvojiše, naopake huje moga roda i namovi sjordamljene moje braæe. Sva akreba Zulfikarâ odrekla se mlade mene. Zar on, skupljaè smrada zemnog, da uzapti našu mladost jedvoèeku, ašik Zejnu za kojom je svako Turèe budalilo niz mahalu sokacima! Selmanica moje oko, nur u samom oku mome što se nikad neæe utuliti. Moja rana, kušnja moja, zemna kazna neumenja, sramežljiva iz potaje pusta strepnja koja zébe od sravnjenja ispod pasa sa dobrotom koju, odsad, nikog nemam da je brani odricanjem i kuknjavom, u staranju rad kojeg su podnosite sve studeni.
   Godina se santom leda okovala u prevratu. Nebo iznad crnih kuæa kano metlom obrisano: ravno sve do Galicije. Predoseæaj ježni stanjio mi šuhbetima misli, neverica ogrnula dojme, na putu me dobrom upahnule sumnje. Ka kad trepneš, pod bajrakom od tuðinstva, Selmana mi odvedoše vojarnici pod puškama. Dobrovoljno, pod moranje, odvedoše sve mladiæe iz èaršije, sirotinju vazda hornu da zulume tuðe sviða. Svi otoše, uz kuknjavu ka uz pesmu, da podolme pravde švapske ka kaldrmu pred kuæama što ostaše brez muškoga nadzorništva. Nikad više Selman neæe prebaciti trepavicu preko snova koje marom podizasmo iz mojega naruèeta, u pogibelj silom gurnut bespovratno. Dugo smo ga svi èekali, i još duže svi sanjali pod prozorom njegov hrhot, kašljucanje uz koje se po mahale podizalo. Kroz tmušine sobne i gluhote od jorgana, štrecajuæ od muka svojeg u bezglasju, skakali su ukuæani na prozore ponadani da se njima to s Selmanom nove zore približuju. S noæi na noæ, glasovi su teški zukli, slegala se i praznina u dalj suru i með nas se taložilo sirotinjstvo naše preko. Njegov dušek, netaknuta loža ledna, sve brže se pomerao u mrklinu sobnog kutka, ka još jedna nepotrebna stvar u kuæi ili kano krajputaški neznan mezar. Danima sam, s uma sišla, jagmila se da istrèim u avliju, da saèekam one što su iz daljina dolazili, ljude s puta, sa ranama, s ubojima, ne bil išta dobrog èula. Ljudi koji su me u neèaru ludu susretali, pod sirotluk glave saginjali i, putima dugim mrcvareni, prolazili šutke mimo puste kuæe kano pored goladije. Ostala sam od nekrivnje ja brez svoga hranioca. Bez svog štita, ka brez sudbe.
   Proj se, Zejno, crnih misli - govorile meni kone, majki kojoj i grudi se osušiše, ogrknule na usnama božne moje hadžamije. Njihna Zejna u senku se obretnula, u pobožnu nemost kojoj ni doturit ni oduzet više niko nije mogo ni zehricu zemnog âha. Slutnje što me zarobiše okovima mutnih dana, ponekadke u noæima popuštale. Orila se tadek škripa stare graðe od sevdaha, od mojega zornog tepoljenja, punih ruku umiljenja i sirotog deèjeg biškorenja. Tad su znali i duvari da se Zejna, Selmanova tenka, to priseæa blagih noæi, iz nedara moæi, neèijega žudnog uzdisanja. Prigrlila decu moju, da mi skole oèi šakom kada puta gazim pusta, veðom tankom, milookom, da u kušnji dušu mi zaklone od èežnjenja, od dobara haramljenih kad hijanet svlada neoprezne. Da od vakta dobrog reèi slâd èuvamo pod nahrupom sramotinje, nauk meni deca rabna šaputala iz nedara: Majko naša, s tobom mi smo, i u našoj babovini. Useli se grkljavina u detinja usta mleèna! Napopavši našu kuæu, razniza se gladovanje pod pajasom, ponad sofre, mimo ruku što teftišu naše grehe, usred srcâ grdne mahanluke. Nemanjima sviklu dušu ne usluži ruka puna lakše nego kad je prazna. Selmanica ostavio nam je svega izobilja slatkih reèi, a potrošit njih ne može ni rasipnik u nemanju, kad s lakobom sav se ospe gled ukrasa spoljašnjega.
   Jesam tvrdo suvraæala darodavce s pregrštima slatkog mala, od sadake ježeæi se ka od usta brez usana! Još jedaman, nasrtnome Hanefiji poruèila da se kloni èežnje deèje, praznih oèi koje jošte na vratima prikovane, baba svoga išèekuju sa simitom u mahrami. Bogat bio Hanefija, drzak duhom, prek u svemu, u Osmana sin rasipan, ka da nije našeg roda. Pod kapicom švapskom sjajnom, umislio da je vezir, sila onostrana, sveto mesto sve dobrote okupljene oko biti. Novcima je obasipo svaku dušu koja bi mu na put stala, koja bi ga izazvala u nemanju, da proæerda sa njom konak i noæ jednu, mrzovoljnu kano kiša što zakasni s beriæetom. I sa njim se mogo nije merit niko kad popije. Vreðao je i sinove Alaj-bega, hranitelje i zaštitu sirotinjsku od bluðenja. Hunjkao je i na strane ovog sveta, sve jednake za svakoga što su redom, koje taèno postavljene usred zvežða jesu jasne, da utvrde ljudsku narav. Od onoga zadnjeg jutra, kad je mornu mene sustigao iznad groblja Hanefija, zakleo se da me nikad s mirom neæe ostaviti dok ne budem njemu rabna, ka mladuna, pokraj njega s njime išla kroz èaršiju, marnoj družbi kraj duæana potkivaèkih, da èaršija na nas èezne, usreæene. S groblja mrtvi pretrneli razbuðeni zadnjom mišlju mog neljuda-pratioca. Sježiše se i u smrti gola èela ispod trava pred zaverom azginoga Osmanovog sina; pred navalom da prevari, da odvoji od jastuka vernu glavu, od bešika pupèanicu sekuæ da me liši i majèinstva. Da je bilo u tom èasu u mezarju mesta praznog, od stida bih legla ondek gde se kosti s dušom rastavljaju, da me nema með živima što se muèe da provedu u igbalu èase zemne, shovrljani u moranje od kojega duša štreca sa pravoga sišla puta. Zar ne vidi Hanefija, pusto momèe, da mi deca uz dimije zavezana cvile kano štenad u slepoæi, da mi nedra još su topla od detinjeg podvijanja, da sam tuða na prozoru sabahli dakika, meseèina èista pro detinjeg lika, pro makovih polja i bonika. Izgorela za sve misli koje rúgom u nedrima toplo mesto održati opet mogu, - nije malo biti majka! Ali uprkosno ostat svome srcu verna svaèim, iscrpljuje snagu koja velikaške sa poèetka svete knjige misli pridržava na okupu ispod èela. Postideh se svoje puti, svog vuðuta, i kolevke što me kuæi doèekuje piskom uspavana i muèi se da prozbori, i muèi se da podraste. Banuh s praga, nesretnica, u sumraèje meko. Kano žiška posred suha sena, plaè detinji sprlji sobne jeze. I Hankuša, teftišara Hanefiji, spletkašica i gatara, u kuæi me suèekuje, u milosti božjoj da me naðe, u poharu kano da je došla, ili radi neèijeg spasenja. Ne može me pogledati, sve okreæe glavu ne bi li se dojma uhvatila. Snebiva se, trepti kano mrèna lamba na prozoru. Dotièem joj lednu ruku, do znanja joj dajuæ da smo još mi one drúge stare, komše koje neumenjem sevdah isposvaða, ka da su nam èièekluci grobnom zemljom podolmljeni.
   Ne može se svaka miso prozboriti, i ne treba ako sa nas sve prozbori da smo samo bespametni sa obala pogurnuti, da nam kušnja ilom sa dna pozatvara èula nežna. Znadoh sprva da su guju unajmili zli jezici, da mi dušu rasteriši, posred rane prstom da mi takne, ondek gde nam još s malehna mezar dragi šæuæuri se. Hankuši se priæi ne dâ drukše nego terslucima, bilo da je hizmet vodi, bilo da je nepca svrbe. Pozdravih je, htijuæ da se od zorlame s duše oprostimo. Ka da išnuh nepomenku ispred praga, osta njena usna ledna u vazduhu, iskrivljena pod grèinom. Nije došla po dobroti sa mnom jadnom da divani, nema zarad a ni o èem: hanske jasle njoj su sadek dvori širom otvoreni. Oèi koje poskakuju s mala na mal, zaostaju za mislima koje nisu po kanunu. Gledam kako opipava u šta jezik da zabode. Prepuštam joj da se muèi, a znam koja reè joj fali, znam i reèi s kojima æe poklopiti prièu celu èim pro praga šmugne u sen, raskrèmivši naše srame. Bože dragi, proste duše saèuvaj me. Naše prièe nisu zbori, to su kušnje suvratnoga bliskog biæa, za poharu ustasalog sred nemanja zbog kojega i hatari rasplinu se. To su klapnje kojim dušman imovinu sebi uveæava, kad sve tuðe izjednaèi poniženjem ljudskog gleda. Prostakluci ni s bogatstvom ne izumru tu gde misliš da ni noktom nemaš u šta zagrebati, prostak naðe zanokticu.

- Selami te Hanefija! - puèe lokot s usta njenih. Smože snage harpa jedna da se s okom sretne mojim, ka s oštricom lednog noža. Zgadi reè mi uz koju sam tiho ovdek porastala ka uz pritku vitka loza. Zbrisa rukom s moje duše rabno moje potèinjenje meri koja èuva ljude sve odreda priklonjene jednom Bogu. Ujedoh se, iz moranja, za kraj usne. Nagrgura sva iz duše plotna huja mimo mene, ali slana krv sa usta suvrati me samoj meni, zastah nasred grke misli. Hanka hoæe da me svuèe u prizemlja niskog šara, u prièinu kojoj svaka reè ne znaèi to što bogom data jeste svakoj duši. Ona hoæe nas dve da smo u pakosti jedno isto, kojima se ni u pregršt, od olova, naše strave ne bi iste sakupile. Pa i da smo iste posve, al nam majka nije jedna: njena jeste ka hanuma s belog dvora; moja majka poèerguša svet skasala. Neæeš, Hanko, ovdek naæi upor svome umlju grešnom, ženo božja. Gledaj na šta spasmo drúge, na paèarve, krivoj usni dodeljene hizmeæarke; plitkom srcu unos od kog svako èisto srce prepuklo bi. Ja sam svoje speèatila misli lake - jezièare, i nisam se ispisala s ovog sveta koji još je prepun ljudi kojima su obraz i nâm, svetih knjiga korièenje. Bež od mene, bež od moga tvrdog pasa, pusta ženo. Ne selami nikog onaj što je pao u kal po kom hrokæu stvori hilom opijeni, zavedeni u imaæu azginlukom koji vreða umilnoga.

   Ibreti se Hanka s reèi koje ne sme da utuvi, od kojih bi izgorelo svo u njojzi iskobništvo. Ona, koja ne bi kadra da osvoji jedna usta, jednu veðu, jednu ruku sa kojom se služi Hanefija, - hizmeæarka grehu posta, prinosilja, rukomija, kvarnoj sofri potrebita jezidaèa kano metla oko nogu gde je vazda šlama puno. Za lezetluk sad ne znaju ni domaæin ni sluškinja; njihova su usta otepala od gorèine kojom regne svo jedivo, od èemera zgrkuljana pusta hrana nevoljenih što zauvek pogubiše sa grèinom umilnosti s kojima smo svi roðeni. Ni slad sadek njima nije održanje: sve što neko od njih dvoje takne rukom, to ljudima nije zemna hranjevina, to je otrov koji koèi sve udove, koji pali nakaradne njihne želje. Po baštama tražeæ lezet izgubljeni, ostadoše željni slasti ureknute koju malim, za života prstom svako može dotaknuti. Njihna osetila rano izgorela, ni reèima služit se ne znaju. Kada zbore ka da krate drva, svaka him je miso krlja za kraæenje. Nisam kivna, al me boli to što vidim: ne trepnuvši, kona moja usta bi mi išèupala i odnela usne moje, da s dlanova njenih po meraku makar zbore Hanefiji, razbludniku što izgore za tanèine koje su nas negovale u iljumu. Ženska pamet ne popravlja štetu kad je naèinjena, nego veæu hijanetna èini da prethodnu iza sebe baci. Hanefija jeste jedan siledžija, stranskoj vlasti na usluzi dronjak od èoveka, srca sviklog iz pamuka da uzbire tuðe duše, da rastura tuðe kletve i da smutnjom sebi gradi æeif strahu kog posrka tabijatom od svog oca, dobrièine kog evlada poganluci nateraše da zažmuri pre vremena. Pomamio nezakonjem sav se prema inovernim našim sabratima, spram ljudskoga tabijata sa veseljem koji ide, od poslova zajednièkih u mahali što se veæ je na polutke podelila. Na navike svog se baba oglušio, osramio i njega je u mezaru s po godine. Podivljao, išibao nedužnoga svoga momka u duæanu, poprštio ašèikama od podnevka hranu, prokasao meðu decu kroz avlije svoga hata. Šejtan mu se nalegao ispod kape. Mrzovolja spustila mu preko oka dremni kapak. Odgurnuo tiho roblje od sebe je terslucima, uvredama prokrèio put do gluši od kafane koja nikad nije bila nama mesto za pouke. Nama dinom nije dato opoj podnositi. Sa tegobom oko pupka, zahvati nas tadek muka kojom samo huja gospodari, prljotinom podmiæujuæ svest pred višim. Nikad takvog kavgadžiju turski dubak nije održao. Nafatilo mnogo greha pod mladim se èelom brzo. Ukahrio svu odreda svoju svojtu u blizini. Povreðao sve navade uzdignuæa u gospode iste vere po èaršiji. Zatvorio mirne dome nasrtima na odive.
   Nije ljuba ona koja još imade usta vrela, da bi usnom krila reèi koje nisu svakom dopadljive. Kud æeš crnjeg od najcrnjeg samovlašæa za grehotu. Ako se je na me obrušio, aman, sve je bono sraman brez povoda sebi umislio. Umislio da sam pusta gde sam sama, da sam žudna što sam slaba brez svog domaæina. To su kletve, ne prizivi lakoj sreæi iz nenada. Niko ne zna kolko skuta prevrhljo je svojom rukom koja, sadek, u Hankuše naðe slugu da je mije, koja pred njim preži ne bil štogod za se dograbila od nafake kojoj, nekoæ, primaèe se kano maèka punoj sofri. Moja duša jeste ona koja veže lepotama srca vrela. Sve bih za njih uèinila da se oni dvoje naðu u bašèama lezetluka, iz kojih su isterani jer him mesto odveæ pahne na obiènost kojom insan, hlebom sroèen, nijet èini. Ko ðavolu slomi nogu, sa ðavoljeg puta brez zijana on ne siðe, a ni tadke za boljitak saplemeni, po moranju, tu ne strepi od navade satiranja. Hanefiju upoznadoh za nemanja onogodnog, s Baruthane u èaršiju kad sam silazila, ka dobrilja, tuðe posle po mahali da skoljavam, za nadnicu, za hvaljenje što se hlebnom korom duši mojoj predstavljalo. Ovolicni kad je bio seæam ga se, postranice vazda bio svojim tihim jaranima. Kad je mene Selmanica krao, s fijakera videla sam veæ stasitog njega, momka, s karanfilom iza uha, napasnika od azginstva. Otad traje naše iskobništvo; otad više nisam ona što je dinom prepuštena toplinama novog doma. Otad više ni svet meni nije mesto gde se radost u snevanju zasnivala na dobrima koja márom pripadaju ženi koja vazda i dobrote u igbalu sama dosanjava. Kano da je neko zâr mi pocepao. Na drznièke meke reèi tvrde moje usne behu, distancija meðu nama beše mera za sluškinje spram gospode što šetaju sokacima. Skoljavao sa svih strana on me vazda, ali uvek ustuknjivo pred odseènim mojim neæu, zaušnicom s kojom me je u daljine vedra èela majka ispraæala, da saèuva red i pažnju našeg doma, nâm i iskru èistog srca, glas starinca našeg baba. Með ljudima Hanefija bio onaj koji nežne naène i krv pusti mladoj duši, sa koje se posle slade jezicima svi odreda èalapaši, gurbetari, otimaèi rad kojih se neba ruše. Mloge su mi na um pale, ka na rame da hi nosim, nesretnice ispuzale iz sumraèja razbluðene, kojima se um sharèio po mutvaèkim mraèinama, odroðujuæ sibijane od nedara u potaju. Kletva pala i na moju radost brzo. Merila sam dobro doklen u kušnjama smemo iæi: Dovden moja trpnja seže; e, odavden nema kroka, šapnula mi melajæeta. Uækure je oko pasa lako rukom razvezivat, i još lakše zahajavat svoja morna umišljanja. Koliko sam bliže sramu, toliko sam odmaknuta svojoj deci, nemoænima što se rukom moga skuta èvrsto drže ka nauka.
    Nije ljubav sledovanje koje nožem na parèeta svim jednako znamo podeliti. Sve sabravši mukle sate svoga dvoumljenja, nemajuæi snage za sve varke od kojih æe jednog dana svaka da me izoblièi ništavilom, podvukla sam ondar crtu, od surmali svoje veðe crnju crtu pro koje se obavezno iz babovog padne haka. Ispod crte stoji cifra, ispod veðe stoji oko. Mera moga sustezanja veæ je prevršena. A to znaèi da spor ovaj mogu rešit puškom tankom, koja jeste imovina i sve što mi po babovoj velièajnoj smrti osta. Napadat me neæe više niti silit da glasnim ga usnicama ljubim, ja kod koje za Selmana još utoka topla ima; ja koja mu huje rukom posuvraæam i nâd držim da još nije sve otišlo u bestražje. Dobro sam se namuèila da doèekam prve petle. Pre sabaha pobudih hi da ustanu i mubarek dan zagrle, decu moju, kukavice sadek sinje. Kumriju sam podojila, i paprikom naljutila pred dojenje vrele grudi, da uskahnu deèjem grlu mali zemni lezetluci, da zavežem èežnju deèju pod jezikom što još srièe ime majke kad snevolji iz pospanstva studen njega. Za kanape oko pasa starijem sam privezala safu za èaj isposnièki, i povela komši Zadi još dremljivi evljad muški. Komša moja brez nasleða bila svoga. Sa srca joj nikad spala nije boljka nerotkinjska. Grlila je svu uz sebe tuðu radost detinjaèku i pazila da ne steže grljaj oko tuðe strepnje. Kad me vide, natukmice dade znak mi da zna šta sam jadna sobom naumila, da zastanem i još jednom da se sa svim bar suoèim hladne glave. Uèili me od malehna: uzet život i kauru grehota je, nasilniku koji tuðe naèepljuje stajno mesto u niæahu, bešèasniku koji s hitnjom obraze nam zgrebe noktom, jer ne pazi na putove insanima odreðene, slep uz oèi da do svoga cilja stigne ma gazio i pro knjiga što su duši hranjevina, zapt od reèi pod kalemom koje štujem u sricanju. Greh ne èini, Zejno moja, prema ovom sibijanu, greh ne èini; još je rano da pogubiš duše njihne pre no njima da se služe poènu oni ka svi drugi božji ljudi. Pogledaj hi, jedno drugom do ušiju, ka saksije džulistana, tek hi miris ljudski napopao. Na mene se, kono moja, ne ugledaj, al se seti da te ipak božja ruka razvezala za boljitak koji s decom vazda ide pod pazuhom. Šta bi da si ka ja, zaboravljena: nit uzimam niti dajem, sa kaskanli tabijatom, u životu koji kradem obijajuæ konacima pune kuæe sa veseljem. Izgara mi za decom lubina i kad studen okiva me sobna. Kada moju unizuje ljubav prazno mesto u naruèju, zatvorim se iza sebe u ponjave tabijata, a vraga bih pustila unutra da me s rabnim izjednaèi svetom.
   Fruzge svetla otkinute spaše ispod streha s neba. Ni dan više nije sprava za popravku krivog sveta. Ovdek-ondek, dogorelih zvezda paspalj sunu èešalj s trepavice. Skotrlja se salepdžija mimo mene niz sokake.

Da li ste ?uli za bošnja?kog alhamijado pjesnika iz Sandžaka Sulejmana Tabakovi?a?

Poziv na saradnju

Postovani posjetioci,

Počeo je sa radom sajt Bosnjaci.rs čiji je osnovni cilj digitalizacija i postavljanje na internet baštine Bošnjaka.
Cilj nam je da u redakciju sajta uključimo što više ljudi i da objavimo što više materijala. Svi zainteresovani naučnici, književnici, fotografi, umjetnici mogu se javiti na redakcija@bosnjaci.rs da bi se dogovorili oko saradnje.
Također, pozivamo sve one koji su primijetili da neki rad nije objavljen kod nas, a da mu je tu mjesto, da nam se jave na isti mail.

Posljednji tekstovi

Aspekt Muminoviæeve kritièke filozofije

Šefket Krciæ

Utopicum kao indikacija krize humanuma

Rasim Muminoviæ

Bosna i Bošnjaci, jezik i pismo (II)

Muhsin Rizviæ

Bosna i Bošnjaci, jezik i pismo (I)

Muhsin Rizviæ

Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor.... ili prièa o mom komšiji...

Nermin Hadzic

Pogrešna vaga

Hajro Ikiæ

Crna Bajka

Hajro Ikiæ

Sulejman Muftarevic-Heman

Ko smo mi Bošnjaci

Anonim

Poetsko

Anonim